Skoči na sadržaj

Jesen u mom kraju

08/10/2009

Napomena: Tekst koji sledi nije školski sastav, te je potpuno neupotrebljiv u te svrhe.

Svaki školski sastav na ovu temu bio je posut požutelim lišćem i kišnim kaputima. Ne sećam se da je ijedne jeseni bilo tol’ko kiše, koliko je, svake godine, bilo tih kaputa među našim redovima u sveskama. Po žutilu su, valjda, bili i ocenjivani. Nije to više ni bitno.
Samo, šteta što više ne idem u školu, jer bi sada moji sastavi definitivno bili drugačiji od ostalih. U mom kraju trenutno (a i biće tako još neko vreme) nema čak ni drveća. Nikne pokoja nova zgrada, pljusne prašina i to je sve.
Burgijanje, zujanje, urlanje, zaprašivanje… lišće, bre, ne bi ni znalo kako da opadne, jer ne bi prepoznalo svoju boju.

Počela je  bOrba voća i povrća. Gledaš koje je manje ugruvano, gataš koje je manje bljutavo, a pritom ne znaš ni iz čega je niklo. Ne, iz svog semena nije, to već počinje i da se vidi. Ko zna, možda je onaj krompir koji sam danas jela, nekad bio šargarepa. :)

Pojedinci uže i šire rodbine su, i ove jeseni, tražili najbolju preostalu papriku, da zbućkanju onaj odvratni ajvar. Nikada mi neće biti jasno zašto se baš njima poverava spremanje tako divnog proizvoda, kad već svi unapred znamo da će te teglice kasnije biti podmetnute nama gostima, za Slavu. Na (ne)sreću, provalili smo ih, tako da to ovoga puta neće proći, osim kod mene – pošto uvek nasednem i ponadam se da su konačno shvatili da bi trebalo da promene recept. Šteta, ja obožavam ajvar. :(

Što se sporta i razonoda tiče, Prvenstvo “Komšiluk ’09.” je u punom jeku. Poenta igre je što jače zalupiti vratima prilikom izlaska iz sopstvenog stana. U ranim jutarnjim časovima dobijaju se i bonus poeni. Ipak, za sada je prva na tabeli komšinica koja je uspela da zaboravi kišobran na + 30 stepeni Celzijusa (toliko o kišnim, jesenjim prizorima) i time dobila jedinstvenu priliku da dodatno razbudi komšiluk glasno opominjući sebe na svoj nemar i zalupivši vratima još jednom.

Ne znam od čega su nam zidovi, al’ vidim (i čujem) da od ZIDA – nisu.
I ne znam od čega nam je komšiluk, ali znam da od komšija nije.
Jedva čekam da prođe zimski san.

Mmmmm!!! :)

Mmmmm!!! :)

12 komentar ostavite jedan →
  1. 09/10/2009 2:46 am

    Sranje od zivota u zgradama :(

  2. veshtichanstvena stalna veza
    10/10/2009 11:29 am

    Auh, pa tebi je bas zanimljivo ziveti u tom prostoru)))))
    Mozda ce vremenom nauciti osnove ponasanja…te tvoje komsije?)))

  3. 12/10/2009 2:43 am

    Zelena – ma nije meni to sranje, debila imas svuda – pa i u zgradama… ;)

  4. 12/10/2009 2:44 am

    Veshtichanstvena – hahahahha ne verujem da ce nauciti, sve se nadmecu koji ce biti veci debil. Cast izuzecima. A da nije tako bilo bi dosadno, ovako bar uvek ima neke dinamike :)))

  5. 15/10/2009 2:53 pm

    …nikad nije dosadno,lol :P

  6. 16/10/2009 2:26 am

    Nikad!!! :)

  7. 27/10/2009 3:31 am

    Ne znash ti, “dete moje”, kako je izgledao pre desetak dana kad je moja komshika Dana pekla paprike (dugouzlazni akcenat na ‘i’ u rechi ‘paprike’!)… I ne samo ona…

    Chitav dan smrrrrrdi paljevina spolja, jebe kevu, da izvinesh, vozdiglo se sve do nasheg potkrovlja, a prozori takvi da ne mogu da se otvore i sve se uvuklo u stan, a posebno u moju sobu, ne moz’ se dishe… Mislim da je jedno njih 15 najmanje taj dan pripravljalo ajvar. I pindzur, razume se, a poneko dapache i ljutenicu…

    Sish’o ja oko pola deset (uveche) do prodavnice, kad ispred zgrade – vatra! Okrenuli ljudi stari bubanj od vesh mashine, peku li peku! Tranzistor, neki posleratni (mislim na II svetski!), tandrche li tandrche. Njih sedam-osam posedalo, kafa, rakija, neki kolachi… Udri! Od ranog jutra peku… Da ih pitash shta ce im tona ajvara – rekli bi, bash kao i moja baba: “Kako shta ce, pa DA IMA!!!”

    Zenturache kokodachu, mislim da nema ko ih nije chuo…

    A lupanje vratim na pomenuh… A i shto bih? To se podrazumeva! K’o medicinske sestre kad krenu po Domovima zdravlja… Grozota… Ili mozda i nije, mozda je “samo” nekultura…

    A mozda sam ja samo malo neurozan zbog nesanice, prouzrokovane hilti bushilicom od 6.30 ujutru, tako danima – sazidana nova zgrada, valja sad postaviti instalacije. A svega 45 minuta kasnije, tachno, ali tachno, ali tachno u 7.15 neko krece da pila drva. Motornom testerom, jashta!

    E, al’ moram josh samo jedan biser da ti ispricham! Proshli vikend – osh’o ja do drugara da mu pomognem neshto, radovi u kupatilu, neke sitnice… Stizem oko desetke kod njega, svi sede i cute. Kazu: neki dva studenta doshla da se zale da, citiram, “barem do 11 nishta ne bushe i ne udaraju, jer oni tad ustaju i IDU na doruchak…”

    Vala, bash-bash svakakvih ljudi ima!

    :D

  8. 07/11/2009 5:25 pm

    Hahahahahah, vidim da je i kod tebe dinamično! :D

  9. 13/11/2010 1:25 pm

    Ja nikad nisam imao sreće sa komšilukom.
    Dobro, ja nikad nisam imao sreće, ali da se zadržimo na ovome :D

    Pre nekoliko godina, živeo sam u visokom prizemlju jedne simpatične, kajsijaste, novosagađene zgrade, koje sam delio sa ljudima koji su se izuvali ispred vrata o stana. Što ne bi bilo strašno, da im svako malo nije dolazila mnogobrojna familija, sa istom navikom. Kad već kod ulaznih vrata od zgrade moraš početi da levitiraš jer je ceo hod u obući… u pratnji zanimljivih nota i gromoglasnih glasova, u četiri ujutru… nije ti baš svejedno.
    I ne sećam se da ih je iko ikad opomenuo, ali mene uvek bi, kada bih slušao muziku mimo kućnog reda.

    I, ne verujem u čuvanje zimnice po stanovima. Nisam upoznao stan koji ima dovoljno dobar špajz. Ne preživi to.

    Veštačko povrće ima svoje dobre strane. Na stranu vitamine od pleksiglasa, ali – volim, bre, paradajz. I ne volim kada ga jedem samo u avgustu jer mi je baš tad sazrio u bašti.

    Kao sa seksualnim pomagalima – za neke stvari znaš da su veštačke, ali u trenutku dešavanja izgledaju sasvim ispravno.

  10. 13/11/2010 1:26 pm

    ceo HOL u obući, tajpingfejl.

  11. 14/11/2010 6:08 pm

    Hahahaha! Ovi što su se izuvali ispred stana – no comment!
    I mene su opominjali za preglasnu muziku, sačekala me je poruka na vratima, pošto zvono nisam čula (od muzike, jelte). :D

    Ista situacija je i kod mene, što se tiče paradjza. Čuče u gajbici u radnji, vidim da su plastični, sve se cakle, ali mooooooram da ih kupim, iako znam da nema ni ukusa, ni mirisa. Dobro posoliš i eto rešenja. :D

  12. 14/11/2010 10:06 pm

    SOLISS PARADAJZ?!

    Zaboga.

    Nikako.

    Paradajz je voche i ja ga jedem slatkog.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

%d bloggers like this: