Klinački snovi, sadašnje ludilo :)

Znate one filmove u kojima glavni junak, kao, ima nekog svog uzora, on mu je sve u životu i dobar deo tinejdžerskog doba tj. filma posvećen je odavanju počasti toj osobi (bendu) ? Onda se, po nekom nepisanom pravilu i magije radi, dogodi neko čudo, glavnom liku se sve želje ostvare čime on, sasvim sigurno, postaje deo snova nekih drugih klinaca, koji su odgledali film i divili se svemu što se dogodilo u tih 90 minuta.
Pošto sam i sama nečiji fan, dozvoliću sebi tu slobodu da ispričam svoju priču, jer mi je drugarica advokatica, jednom prilikom, rekla da treba da je zapišem, jer ću, kad god pričam, sigurno neki deo zaboraviti i nikada je neću ispričati isto.
Pošto je priča prilično duga i verovatno neinteresantna većini vas, skratiću je – i to pošteno! ;)

Tamo negde, još u osnovnoj školi, kad je bio popularan lastiš na igralištu ispred zgrade, kao i ono pikanje lopte baletskim potezima (u rečniku devojčica nalazilo se pod nazivom „odbojka“) – ja sam bila na onoj drugoj strani igrališta, sa dečacima. Igrali smo fudbal, košarku, stoni tenis (imali smo betonske stolove na igralištu), trkali se… ma strava bilo! Moje drugarice su se uvek pitale kako to da sam tako „promašena“ devojčica, a dečaci kako tako brzo trčim i dobro igram fudbal. :D

Kasnije, lastiš su zamenile maskarice i sjaj za usne (a da ne pričam o klovnovskim šminkerajima za izlazak u grad, potpuno neukusan, s obzirom na činjeniicu da smo bili sedmi razred osnovne škole). Naravno, ni to me nije zanimalo. Imam neku čudnu osobinu, da kontriram svemu što je „in“, jer me nervira to što tačno znaš šta ćeš videti, kud god da kreneš. Ja volim originalnost, nešto novo i drugačije.
Bila sam u nekom svom svetu stonog tenisa, engleskog jezika i svog idola. Živela sam za treninge (dva puta dnevno), uživala na časovima i još tada, u sedmom razredu, rekla da ću da budem profesor engleskog jezika. Sakupljanje sličica i intervjua iz novina, snimanje raznih televizijskih emisija i lepljenje postera, bilo je rezervisano za idola, naravno. S obzirom na to da se veoma jasno sećam koliko sam drobila o ovim stvarima i ljudima, koristim priliku da se, ovako javno, izvinim svim svojim drugovima iz osnovne škole, bližim prijateljima i rodbini na konstantnom smaranju o, samo meni, bitnim stvarima.
Nisam želela da budem primećena kad izađem u grad, da me vidi ovaj ili onaj, niti da kupim tu i tu „krpicu“.  Htela sam da se ubijam od treniranja, da odma’ uradim domaći iz engleskog i zapamtim svako slovo pesama osobe koju obožavam. I, htela sam da neko shvati to onako kako ga ja shvatam, ali to se nije dogodilo. Uostalom, zna se da su tinejdžeri večito neshvaćeni i da je „ceo svet protiv njih“. :D

A, onda smo malo porasli, pa svhatili da ima i mnogo bitnijih stvari u životu.
Silom prilika, morala sam da biram između stonog tenisa i privatnih časova engleskog jezika (ocene u školi nisu bile baš najsrećnije, jer me je sve ono van škole više zanimalo), te sam izabrala drugu opciju. Jbg, ona želja da budem profesor me je držala isto onoliko koliko i kada sam je prvi put izgovorila. Stoni tenis sam obožavala, ali sam za engleski bila u stanju da ubijem! :mrgreen:
I da, pretvorila sam se u normalnog fana, koji prati karijeru i rad svog idola, ide na koncerte,  ali su snimci i posteri završili u onim kutijama sa uspomenama. Zbirku sličica i isečaka iz novina, poklonila sam osobi kojoj je i posvećena. Opsednutost je prerasla u poštovanje prema onome ko je dozvolio da mu budem fan, da priđem, da imam osećaj kao da pričam sa nekim kao da ga znam godinama već, samo iz neke druge priče, iz možda nekog drugog života.

Danas, nekoliko godina kasnije, uspela sam da ostvarim i snove koje nisam ni sanjala, ali su oni sasvim sigurno negde postojali, inače ne bi imali njihov oblik.
Stoni tenis igram rekreativno samo, ali sam uvek raspoložena za partiju. Zainteresovani neka se jave. ;)
Jedan ispit me deli od „titule“ diplomiranog filologa-angliste, a privatne časove sam držala još za vreme prve godine studija. Drago mi je što, tokom svih ovih godina, nisam odustala od svog sna jer – tu sebe vidim, to sam ja.
Što se obožavanja tiče – da, bre, i dalje sam fan. Potrudila sam se da pokažem da kad nekoga zavolim – ja ga volim do kraja i da sam uvek tu. Na početku njene karijere, ljudima je bilo čudno što sam baš njen fan (posebno zbog toga što sam zagriženi ljubitelj roka i metala). Danas ih ona ima mnogo više, a ja sam htela da uradim nešto, što će ih sve okupiti na jednom mestu. Uzela sam i one stare kutije sa uspomenama, prebacila sve snimke onih silnih emisija sa VHS-a na računar, podelila slike koje imam…
Kao i uvek do sada, uzvraćeno mi je neizmernom zahvalnošću i poverenjem koje mi mnogo znači, a više i ne tražim. Ništa više, jer me sve ovo, potpuno ispunjava. Sada radim i vodim njen zvanični sajt i uživam u komunikaciji sa onima u kojima sam prepoznala ono dete (iz osnovne) u sebi.
Ne, ne bavim se web dizajnom. Naprotiv, o njemu znam veoma malo. Cilj izrade ovog sajta nije bio da pobedi na takmičenju za najbolji dizajn, već da, svojom sadržinom, ispuni potrebe najvatrenijih fanova, čime su zadovoljene i potrebe onih koji to nisu, a žele da pronađu neke informacije u tekstualnom ili multimedijalnom obliku. ;)

Znate one filmove u kojima glavni junak… ?
Nije baš toliko nedostižno dostići svoje snove i sanjati, opet, neke nove. Samo, ako hodaš pravim putem.
Svojim putem.
Zvuči izlizano, ali – radi! ;)

Gde sam?

Sve izgleda tako normalno,
a, u stvari ništa nije.

Svi deluju srećno i zadovoljno,
a, u stvari bih ja da verujem da je to tako.

Sve je lepo i šareno,
a onda shvatim da budna sanjam.

Napokon otvaram oči,
a osećaj je i dalje isti.

Gde ja to živim?!

(04.01.2007.)

CV od srca!

„Potpuno sam nespreman za rad pod pritiskom kao i prekovremeni rad, osim ako nije debelo plaćen. Iskreno me zabole za ciljeve vaše kompanije ako platom ne mogu da pokrijem sve tekuće troškove plus da mi ostane za malo garderobe, knjiga, putovanja, izlaske, sport i zezanje. Funkcionišem po principu kolko para tolko muzike. Takođe me savršeno ne zanima što ste u buli i očekujem da sve vaše zakonom predviđene obaveze izvršite na vreme kao i da poštujete sve praznike i godišnji odmor. Sva je prilika da ću vas napustiti čim nađem nešto malo bolje. Nadam se da ‘ofis’ ne počinje s radom pre devet, jer se teško budim.
Radni dan započinjem velikom šoljom dobre crne kafe pa očekujem da stoji na raspolaganju, kao i zalihe nesa i mleka koji će mi zatrebati negde oko podneva. Najdalje oko jedan ima najstrašnije da se smorim pa bi mi prijao jedan muzički intermeco, po mogućstvu Madonna ili disko haus da ujedno i odtancujem malo i razdrmam ukočene mišiće. Komunikativan sa prijatnim i ljubaznim svetom, za drkadžije imam kratak fitilj. Psujem na nekoliko svetskih jezika, al ozbiljnu prepisku i razgovor vodim samo na srpskom i engleskom i ne proseravajte se s multinacionalnim korporativnim tripom jer vam je i to previše. To što s vremena na vreme sklopite neki dil s Bosnom i Crnom Gorom ne čini vas ozbiljnom kompanijom.
Studirao sam 100 godina ali smatram da je uspeh što sam uopšte završio bilo šta u ovoj zemlji ovakvoj kakva je.
Usavršavam se stalno i bez vas jer sam radoznao i mislim da život ima smisla i bez umiranja na poslu. Često mi se dešava da u radno vreme zapadnem u takozvani daydreaming pa vas molim da me ne prekidate naglo, možda budem usred neke genijalne zamisli. Reagujem samo na pozitivnu stimulaciju. Ne gušite s testiranjima i tim HR budalaštinama. Ako se već proseravate s tim zapadnjačkim forama onda ponudite i zapadnjačku platu i uslove rada. To što ste pohađali dva, tri seminara, ne čini vas obrazovanom osobom. Šta ne znam, naučiću, nisam debil. I, da, postoje stvari koje bih u životu radio iz čistog entuzijazma, ali žalim što moram da vas obavestim da to nije posao koji nudite.“

Iskreno vaš,
….

:D

Izvor: vojvodinacafe/forum

Nered

Tačno znam
gde mi je šta nabacano.
Ne,
nije to kreativni nered,
već navejana prašina.
Tačno znam
šta da ne pokupim
i nikada više ne vratim na svoje mesto.
Neka tvoje prljavštine
budu ukras neke druge glave,
koja će znati s njima da se srodi,
kojoj neće smetati zamagljeni pogled…
… u nedogled.

Tuđa uloga

Ti ne znaš da se zaustaviš u svojoj priči, a ja ne mogu da prestanem da ćutim.
Samo slušam, a glava upija.
Do momenta kada zaboraviš ono što si rekao, ja ću imati sve zapisano u svojoj glavi,
i biću tu da te podsetim na tvoju glupost, svaki put, kada to nikako ne budeš želeo.
Da shvatiš da si preterao i da nije loše, bar na tren, biti kao ja i ne progovoriti ni reč…
Do tada ću već i ja shvatiti, da bi bilo bolje da sam te podsetila glasom,
a ne, opet, papirom…
Tuđe uloge, nisu za mene.

(23. 11. 2007.)

Mama, kupila sam bager!

Devojčica je iskoristila priliku i, kada joj je majka zaspala, naručila je bager vrijedan 12.300 američkih dolara.
Trogodišnja Pipi Kinlajn s Novog Zelanda sela je za uključeni kompjuter na kom je bila otvorena aukcijska stranica i, igrajući se, proglašena najboljim ponuđačem, te je bager zamalo dopremljen na kućnu adresu.

„Bilo je to prvo što sam videla kad sam sišla i pogledala u računar“, ispričala je Pipina majka Sara. „Ugledala sam e-mail od stranice TradeMe u kom me obaveštavaju da sam pobedila na aukciji, a zatim i drugi e-mail u kom je pisalo: Verujem da će vam se svideti ovaj bager“, dodala je pospana majka.

„Nisam shvatila dok nisam ugledala cenu!“

Kinlajn je izjavila za australijske medije da je prethodno aukcije koristila u potrazi za povoljnom cenom dečjih igračaka, te je prvo pomislila da je osvojila bager-igračku. I taj dan je pokušavala da nabavi neke igračke, ali ju je san svladao. “Nisam shvatila dok se nisam vratila na e-mail, ponovo ga pročitala i ugledala cijenu. Tada sam doživela najveći šok u svom životu“, rekla je Sara. Na sreću, aukcijska kuća je imala razumevanja, pa je narudžbina povučena.

:D

Baba & šoljice

Neke stvari će u mojoj glavi verovatno zauvek ostati neshvaćene. Ma koliko se ja trudila, jednostavno ne mogu da ih smestim ni u jedan ćošak svog shvatanja.
Naravno, to su one najbanalnije sitnice (nebitne, a bitne) koje te „kopaju“ više od svega.
Baš zato su takve.

Primer koji mi prvi pada na pamet su – šoljice.
Da, bre, one za kafu. Smeštene su u onoj staklenoj vitrini, u kući moje babe. Verovatno i još nečije babe, jer one imaju neopisivu potrebu da čuvaju sve i svašta, za dane kada im to više neće trebati.
Od kada znam za nju, znam i za te šoljice. Provodeći (ne)određeni deo gotovo svakog školskog raspusta na selu, nisam naučila mnogo toga o radu na njivi ili bašti, ali jesam naučila da su šoljice iz vitrine nedodirljiva tačka babinog ponosa.
Njih nisi smeo NI PIPNUTI. Ni slučajno, ni namerno – nikako. Nešto slično onome kad te uče da ne guraš prste u utičnicu, a ti onda stalno zapitkuješ zašto, iako nikada ne dobiješ odgovor kakav želiš.
Tako je i mene dečija radoznalost često navodila na pitanje: „Baba, a što ove šoljice nikada ne koristiš?“
Kako je moje pitanje uvek bilo isto, i babin odgovor se ponavljao: „To su šoljice za posebne prilike.“
Ja sada imam 21 godinu, one su još uvek netaknute. U tom razdoblju ispraćena su venčanja njena dva sina (stričevo, i venčanje moga oca), rođenja četiri unučeta (stričevih sinova, moje sestre i moje), a kasnije i krštenja svakoga od nas. Božić, Uskrs i ostali praznici se podrazumevaju. Jedino se svečanost dorasla Svetim šoljicama nikako ne podrazumeva.
Sad vi mislite kako su to bile neke stvarno, nestvarno-dobre šoljice, a ja ovde trabunjam bezveze. Jok. Nisu bile ni zlatne, ni srebrne, ni od porcelana, ne. Obične, od običnih obične, krajnje nemaštovitog dizajna i ukusa. Bele, sa nekom plavom linijom i cvetićima unutar iste, koji su bili takvi da nikad ne poželiš ni plastično cveće u svom domu, a kamoli da imaš baštu.
Zato su me uvek i nervirale. Tako jadne, a tako „posebne“, bitnije od svega i svih. Jebale je one.

Kad malo bolje razmislim… pa, i trabunjam bezveze. Milion puta sam htela da uzmem i porazbijam zu odvratnu, šestočlanu, staklenu svetinju i podsetim je, da je zbog kupljenih stvari (gluposti), izgubila ono što se ne može kupiti.
U svađi je sa svakim bratom (ima ih petoro), kompletnim komšilukom i polovinom sela.
Čekamo da i šoljice progovore i iskašlju sav taj prašnjavi gnev iz sebe.

Ma… neka.
Ja ću sebe sačuvati od nje, a ona sebe (od sebe) neće. Bar nek’ onda posveti sav svoj svet predmetima iza tog stakla.
Njih jako dobro zna da čuva.

Nego, je l’ neko za kaficu? :D

Kako sam postala devojčica sa „Plazme“

Gosti iz „Bambija“, pa šta! Svakom detetu u Požarevcu „Bambi“ je kao dobar dan, jedna od prvih reči koje nauči tako da mališanima iz vrtića nije bilo nimalo neobično kad im je vospitačica objasnila da su im u poseti ljudi iz fabrike koja pravi „Plazmu“. Gosti su bili fini, nisu tražili nikakvo pevanje i recitovanje, sedeli su s decom i razgovarali. Ponekog su pitali za ime, nešto zapisivali i – otišli.

Olivera ih se ponovo setila tek na kraju dana kad je čula da vaspitačica njenoj mami priča o ljudimo iz „Bambija“, samo se, kao i svako četvorogodišnje dete, nije udubljivala u razgovor odraslih. Ali, kad je mama počela iznenađeno da ponavljo „Šta kažete? Dopalo im se moje dete? Od sve dece baš moja Lola!“, priča je postala zanimljivija i jasnija.

Divna Nikolić, Oliverina majka, priča da joj je ubrzo splaslo oduševljenje što je baš njeno dete izabrano. Pomišljala je da će od petoro pozvane dece sigurno pobediti ono koje ima nekog poznatog u „Bambiju“, dvoumila se da li da uopšte vodi Lolu no zakazano fotografisanje, čak se izgovarala zauzetošću, morala je na posao u bolnicu, a onda joj je, usred te nedoumice, njeno sestra ponudila do povede mezimicu no slikanje.

Olivera Nikolić

Danas se Olivera Nikolić, Lola, jedva seća tog novemborskog dana 1980. godine. Pa, imala je tek četiri godine kad su Ivanka Nikolić i Miodrag Mihajlović iz „Bambija“ došli u Leptirić tragajući po vrtićima za dečijim licem kojim bi ukrasili i označili nov izgled kutije za „Plazma“ keks, najpoznatiji „Bambijev“ proizvod. Pamti još samo da ju je tetka odvela kod fotografa Stevića, da se nasmejala i da je posle toga u svakoj prodavnici viđala svoje lice na kutiji Plazma keksa.

Tako je i bilo. Olivera i njena tetka pojovile su se pred fotografom Stevićem opremljene mašnicomo i češljićima i – prelepom plavom haljinicom s kratkim rukovićima ukrašenom sitno izvezenim pečurkicama.

Posle mesec dana Oliverinim roditeljimo Slobodanu i Divni javljeno je da će, ako dozvole, njihovo dete ukrašavati pakovanja „Plazma“ keksa. Ponuđena im je novčana nadoknada, određeni procenat od svake kutije. Nikolići su odbili smatrajući da mogu sami dovoljno da zarađuju bez pomoći svoje kćerke. Pristali su na simboličnu nagradu od koje je Divna, istog dana, kupila Loli zlatne minđušice. Da ima uspomenu. Rođaci su se radovali Oliverinoj pobedi, prijatelji su čestitali i čudili se kako do sada nisu znali da ima vezu u „Bambiju“. A ona je imala samo jedinstven osmeh i oči.

Olivera još čuva plavu haljinicu u kojoj se slikala pre dvadeset godino. Haljinicu su izvesno vreme nosile devojčice iz komšiluka ne bi li i njima donela sreću. U društvu, u školi, svi su znali da je ona Devojčica sa „Plazme“. Dečaci bi joj dovikivali „Plazma, Plazma!“ ili bi pevali pesmicu kojom se reklamira „Bambi“, čak su je i zvali „Plazma“. Kad se posle srednje Poljoprivredne škole zaposlila u Poljoprivredno-industrijsk

om kombinatu Požarevac, svi su se čudili zašto nije u „Bambiju“. A Olivera je, jednostovno, prihvatila prvi ponuđeni posao.

U „Bambiju“ je od pretprošlog februara, radi na takozvanoj staroj liniji kojom prolaze razni „Bambijevi“ keksi: „Goran“, crni i beli „Kvin“, „Jubilej“, „Citron“, „Kokos“, „Spekulas“… Zadovoljna je poslom. Živi sa majkom, bratom Božom, snahom Sanjom i njihovim malim Urošem. Stanuje u Ulici vojvode Stepe, delu Požarevca poznotom po lepim porodičnim kućama. Njena je prepoznatljiva po velikoj magnoliji i bašti punoj ruža. Olivera provodi dane uobičajene za dvadesetšestogodišnju devojku. Ima lep osmeh, kao kad je bila mala.

Sve je isto, samo.. malo drugačije :)

Ni slikovnice (knjige) za decu nisu k’o što su nekad bile…
Verovatno zato što ni Miško više nije isti. :D
Ili jeste?

(klikni na sliku, za prikaz u punoj rezoluciji)

Sve što mi je potrebno naučio sam još u obdaništu

Većinu onoga što je trebalo da naučim o tome kako da živim, šta da radim i kako to da ostvarim, naučio sam u obdaništu. Mudrost nije bila najvažnija za diplomu, ali jeste tamo, u peščaniku u obdaništu.

Evo šta sam naučio:
Moraš sve da deliš sa drugima. Budi korektan u igri. Ne udaraj ljude. Vrati stvari na mesto odakle si ih uzeo. Pospremi nered koji si za sobom ostavio. Ne uzimaj stvari koje nisu tvoje. Izvini se kada nekoga povrediš. Operi ruke pre jela. Povuci vodu za sobom u toaletu. Topli kolači i hladno mleko prava su stvar za tebe. Budi umeren u životu. Svaki dan nauči nešto, razmišljaj o nečemu, crtaj i slikaj, pevaj, igraj i radi.
Dremni svako poslepodne. Kada izađete iz kuce, pazite na saobraćaj, držite se za ruke i ne odvajajte se. Znajte da postoji čudo. Setite se malog semena u plastičnoj čaši. Korenje ide nadole, a biljka raste nagore, a da niko ne zna kako i zašto. Svi smo mi takvi.
Zlatna ribica, hrčak i beli miš, pa čak i malo seme u plastičnoj čaši – svi oni umiru. Tako je i s nama.

Setite se knjige o Diku i Džejn i prve reči koju ste naučili najveće od svih reći: gledaj. Sve što treba da znate jeste tu negde oko vas. I zlatno pravilo, i ljubav i osnovna higijena. I ekologija, i politika i zdrav život.

Zamislite koliko bi svet bio bolji kada bismo svi – čitav svet – svakodnevno jeli kolače sa mlekom oko tri popodne, a zatim legli i pokrili se ćebadima da odremamo. Ili, kada bi u zemlji važila pravila da se stvari uvek vraćaju tamo odakle se uzmu i da se sredi sav nered koji se napravi. A i za vas, bez obzira koliko godina imate, važi: kada izlazite iz kuće, držite se za ruke i ne razdvajajte se.

Robert Falgam