Jesen u mom kraju

Svaki školski sastav na ovu temu bio je posut požutelim lišćem i kišnim kaputima. Ne sećam se da je ijedne jeseni bilo tol’ko kiše, koliko je, svake godine, bilo tih kaputa među našim redovima u sveskama. Po žutilu su, valjda, bili i ocenjivani. Nije to više ni bitno.
Samo, šteta što više ne idem u školu, jer bi sada moji sastavi definitivno bili drugačiji od ostalih. U mom kraju trenutno (a i biće tako još neko vreme) nema čak ni drveća. Nikne pokoja nova zgrada, pljusne prašina i to je sve.
Burgijanje, zujanje, urlanje, zaprašivanje… lišće, bre, ne bi ni znalo kako da opadne, jer ne bi prepoznalo svoju boju.

Počela je  bOrba voća i povrća. Gledaš koje je manje ugruvano, gataš koje je manje bljutavo, a pritom ne znaš ni iz čega je niklo. Ne, iz svog semena nije, to već počinje i da se vidi. Ko zna, možda je onaj krompir koji sam danas jela, nekad bio šargarepa. :)

Pojedinci uže i šire rodbine su, i ove jeseni, tražili najbolju preostalu papriku, da zbućkanju onaj odvratni ajvar. Nikada mi neće biti jasno zašto se baš njima poverava spremanje tako divnog proizvoda, kad već svi unapred znamo da će te teglice kasnije biti podmetnute nama gostima, za Slavu. Na (ne)sreću, provalili smo ih, tako da to ovoga puta neće proći, osim kod mene – pošto uvek nasednem i ponadam se da su konačno shvatili da bi trebalo da promene recept. Šteta, ja obožavam ajvar. :(

Što se sporta i razonoda tiče, Prvenstvo „Komšiluk ‘09.“ je u punom jeku. Poenta igre je što jače zalupiti vratima prilikom izlaska iz sopstvenog stana. U ranim jutarnjim časovima dobijaju se i bonus poeni. Ipak, za sada je prva na tabeli komšinica koja je uspela da zaboravi kišobran na + 30 stepeni Celzijusa (toliko o kišnim, jesenjim prizorima) i time dobila jedinstvenu priliku da dodatno razbudi komšiluk glasno opominjući sebe na svoj nemar i zalupivši vratima još jednom.

Ne znam od čega su nam zidovi, al’ vidim (i čujem) da od ZIDA – nisu.
I ne znam od čega nam je komšiluk, ali znam da od komšija nije.
Jedva čekam da prođe zimski san.

Mmmmm!!! :)

Valjevo

Volim Valjevo.
Ovo je najiskreniji početak ovog teksta, a samim tim i najprikladniji, verovatno.
Ko se seća mog starog bloga, verovatno se seća i naslova „Road to Valjevo“, a pošto nema više ni bloga, ni teksta (čak ni negde među zaprašenim folderima mog računara), reših da se iskupim i napišem ponovo koje slovo. Od svega – tog teksta mi je najviše žao. Ostale bih nekako i izbunarila ponovo, da li iz računara ili glave – svejedno, ali ovaj ne.
Doduše, oduševljenje prema ovom divnom gradu kod mene nije ništa manje nego što je tada bilo.

Nisam sigurna da znam odakle da počnem, ni kako da objasnim odakle tolika ljubav prema gradu koji sam posetila svega tri puta u životu, na nekoliko sati. Oni koji me poznaju, znaju i da svoj Novi Sad volim najviše na svetu, ali i ono što od skoro ponavljam – ukoliko bi me neka muka naterala da napustim Novi Sad (ne znam šta bi me to nateralo, ali nikad se ne zna), otišla bih samo i jedino u – Valjevo.

Baš sam prošlog vikenda, sa osobom koju mnogo volim, pričala na tu temu. Rekla je kako ne postoji ništa što je vezuje za neko mesto, toliko da ga ne bi napustila nikada ili da bi ga posetila po svaku cenu. Priznajem, bila sam sličnog mišljenja, do pre nešto više od dve godine, kada sam prvi put i posetila Valjevo. Ne vredi da uopšte i razmišljam da je išta od toga bila slučajnost, jer ni ona sama to ne bi mogla tako da skroji. Naravno da sam namerno otišla, na poziv meni mnoogo drage osobe, Duce. Nju sam, verovali ili ne, upoznala preko interneta. Neki blesavi linkovi, postovi, mejlovi, forumi i sajtovi su nas spojili na neku foru i… eto! :)
Da mi je, tada, neko rekao da ću tu istu Ducu, godinu dana nakon toga zvati „kuma“ (iako mi nije prava kuma) – rekla bih mu da ode na pregled glave. :D  Ne zbog Duce, već zbog jednog tako otuđenog mesta kakav je Internet.
Kumo, cmoknem te u okicu! :*

Dakle, to je bila poseta Duci, a Valjevo je bilo tu da me, već pri samom ulasku, nekom čudnom energijom podseti da sam sve ovo proživela jednom. U nekom prošlom životu, verovatno, ne znam ni sama, ali neko moj je već bio ovde.
Drugačije ne bih znala da opišem svoja osećanja prema njemu.

Znam da ovo sve zvuči besmisleno, ali ako ikada budem imala priliku da sa Vama, koji čitate ovo, uživo porazgovaram o mom putu ka ovom divnom gradu, čak i da ne izgovorim ni reč – moji lepljivi dlanovi bi me otkrili. Naravno, nije to sve do samog grada – prijateljstvo koje me za njega veže ima najviše udela u svemu tome i jače je od svega.

Neću vam pričati o istoriji grada Valjeva – to ću ipak ostaviti nekom Valjevcu, da je prvo ispriča meni. Vama poklanjam nekoliko fotografija koje sam pronašla (adamradosavljevic.com), a ako neko ima želju da ga poseti, makar i samo na par sati – javite se, rado ću krenuti sa vama! :D

Narodni muzej u Valjevu

Valjevo noću

Tešnjar, Valjevo

Kej, Valjevo

Kula Nenadovića, Valjevo

Život je samo jedan!

Koliko puta ste čuli ovu rečenicu?
Koliko puta ste o njoj i razmislili?




Živimo u vremenu u kom je voziti u skladu sa propisima, ravno statusu „vozača – početnika“ i podleže ismevanju i ruganju.
Zeleno svetlo na semaforu ne znači i da možeš bezbedno da pređeš ulicu, već da obavezno moraš još pedeset puta da pogledaš levo i desno, za slučaj da neka budala izleti. A onda shvatiš da je takva većina, nažalost.

„Ma ti, šta ti znaš, ti voziš školski!“
Šta znači „voziti školski“ ?
Voziti po pravilima? Oprezno? Pustiti pešake da prođu na pešačkom prelazu bez semafora? Poštovati ograničenja brzine?
Zar je to loše?! Očigledno, jeste.

Volim brzinu. Ma, ne volim – obožavam je. Obožavam da vozim.
Ali, zamisli, poštujem ograničenja brzine, vozim i 40km/h  kroz grad, ako uslovi vožnje ne dozvoljavaju drugačije.
Pustim i da mi zbog toga sviraju nestrpljivi taksisti ili neki drugi vozači,  jer to ne radim zato što volim zvuk njihovih sirena, nego zato što neću i ne smem da dozvolim da posle čujem sirene kola hitne pomoći… ili da ih čak ni ne čujem, nikada više…
Ne pijem, ni kap alkohola ne uzmem ako samo postoji mogućnost da ću sesti za volan.
Vezujem pojas. Ko sedne sa mnom u auto, na mesto suvozača, obavezan je da veže pojas. Ne zbog policije (nisu zato ni osmišljeni), već zbog bezbednosti.
Iako sam vozač nepunih pet godina (što nije neko veliko iskustvo, ali sam u autu gotovo svaki dan), odavno imam nalepljenu etiketu „školskog vozača“, u negativnom kontekstu naravno, jer smo već apsolvirali da to nije u modi.
Posebno ta etiketa dolazi do izražaja zbog toga što sam žensko.
Ali, ne smeta mi. Ne obazirem se.

Pravila saobraćaja nisu napisana da bi se učila za testove i vozački ispit, nego da bismo, na najbezbedniji mogući način, učestvovali u saobraćaju.

Nisi faca ako voziš kao stoka, već ako čuvaš sebe i ostale, od toga da život izgube u sekundi.
Misli na svoje prijatelje i porodicu, misli i na to da i oni koji to nisu, imaju svoje prijatelje i svoju porodicu i da bi svoj život dali za njih, a ne za tvoju nepažnju.

Ovo nije pametovanje, ovo je moja molba. Budite oprezni, čuvajte sebe i druge!

Klinački snovi, sadašnje ludilo :)

Znate one filmove u kojima glavni junak, kao, ima nekog svog uzora, on mu je sve u životu i dobar deo tinejdžerskog doba tj. filma posvećen je odavanju počasti toj osobi (bendu) ? Onda se, po nekom nepisanom pravilu i magije radi, dogodi neko čudo, glavnom liku se sve želje ostvare čime on, sasvim sigurno, postaje deo snova nekih drugih klinaca, koji su odgledali film i divili se svemu što se dogodilo u tih 90 minuta.
Pošto sam i sama nečiji fan, dozvoliću sebi tu slobodu da ispričam svoju priču, jer mi je drugarica advokatica, jednom prilikom, rekla da treba da je zapišem, jer ću, kad god pričam, sigurno neki deo zaboraviti i nikada je neću ispričati isto.
Pošto je priča prilično duga i verovatno neinteresantna većini vas, skratiću je – i to pošteno! ;)

Tamo negde, još u osnovnoj školi, kad je bio popularan lastiš na igralištu ispred zgrade, kao i ono pikanje lopte baletskim potezima (u rečniku devojčica nalazilo se pod nazivom „odbojka“) – ja sam bila na onoj drugoj strani igrališta, sa dečacima. Igrali smo fudbal, košarku, stoni tenis (imali smo betonske stolove na igralištu), trkali se… ma strava bilo! Moje drugarice su se uvek pitale kako to da sam tako „promašena“ devojčica, a dečaci kako tako brzo trčim i dobro igram fudbal. :D

Kasnije, lastiš su zamenile maskarice i sjaj za usne (a da ne pričam o klovnovskim šminkerajima za izlazak u grad, potpuno neukusan, s obzirom na činjeniicu da smo bili sedmi razred osnovne škole). Naravno, ni to me nije zanimalo. Imam neku čudnu osobinu, da kontriram svemu što je „in“, jer me nervira to što tačno znaš šta ćeš videti, kud god da kreneš. Ja volim originalnost, nešto novo i drugačije.
Bila sam u nekom svom svetu stonog tenisa, engleskog jezika i svog idola. Živela sam za treninge (dva puta dnevno), uživala na časovima i još tada, u sedmom razredu, rekla da ću da budem profesor engleskog jezika. Sakupljanje sličica i intervjua iz novina, snimanje raznih televizijskih emisija i lepljenje postera, bilo je rezervisano za idola, naravno. S obzirom na to da se veoma jasno sećam koliko sam drobila o ovim stvarima i ljudima, koristim priliku da se, ovako javno, izvinim svim svojim drugovima iz osnovne škole, bližim prijateljima i rodbini na konstantnom smaranju o, samo meni, bitnim stvarima.
Nisam želela da budem primećena kad izađem u grad, da me vidi ovaj ili onaj, niti da kupim tu i tu „krpicu“.  Htela sam da se ubijam od treniranja, da odma’ uradim domaći iz engleskog i zapamtim svako slovo pesama osobe koju obožavam. I, htela sam da neko shvati to onako kako ga ja shvatam, ali to se nije dogodilo. Uostalom, zna se da su tinejdžeri večito neshvaćeni i da je „ceo svet protiv njih“. :D

A, onda smo malo porasli, pa svhatili da ima i mnogo bitnijih stvari u životu.
Silom prilika, morala sam da biram između stonog tenisa i privatnih časova engleskog jezika (ocene u školi nisu bile baš najsrećnije, jer me je sve ono van škole više zanimalo), te sam izabrala drugu opciju. Jbg, ona želja da budem profesor me je držala isto onoliko koliko i kada sam je prvi put izgovorila. Stoni tenis sam obožavala, ali sam za engleski bila u stanju da ubijem! :mrgreen:
I da, pretvorila sam se u normalnog fana, koji prati karijeru i rad svog idola, ide na koncerte,  ali su snimci i posteri završili u onim kutijama sa uspomenama. Zbirku sličica i isečaka iz novina, poklonila sam osobi kojoj je i posvećena. Opsednutost je prerasla u poštovanje prema onome ko je dozvolio da mu budem fan, da priđem, da imam osećaj kao da pričam sa nekim kao da ga znam godinama već, samo iz neke druge priče, iz možda nekog drugog života.

Danas, nekoliko godina kasnije, uspela sam da ostvarim i snove koje nisam ni sanjala, ali su oni sasvim sigurno negde postojali, inače ne bi imali njihov oblik.
Stoni tenis igram rekreativno samo, ali sam uvek raspoložena za partiju. Zainteresovani neka se jave. ;)
Jedan ispit me deli od „titule“ diplomiranog filologa-angliste, a privatne časove sam držala još za vreme prve godine studija. Drago mi je što, tokom svih ovih godina, nisam odustala od svog sna jer – tu sebe vidim, to sam ja.
Što se obožavanja tiče – da, bre, i dalje sam fan. Potrudila sam se da pokažem da kad nekoga zavolim – ja ga volim do kraja i da sam uvek tu. Na početku njene karijere, ljudima je bilo čudno što sam baš njen fan (posebno zbog toga što sam zagriženi ljubitelj roka i metala). Danas ih ona ima mnogo više, a ja sam htela da uradim nešto, što će ih sve okupiti na jednom mestu. Uzela sam i one stare kutije sa uspomenama, prebacila sve snimke onih silnih emisija sa VHS-a na računar, podelila slike koje imam…
Kao i uvek do sada, uzvraćeno mi je neizmernom zahvalnošću i poverenjem koje mi mnogo znači, a više i ne tražim. Ništa više, jer me sve ovo, potpuno ispunjava. Sada radim i vodim njen zvanični sajt i uživam u komunikaciji sa onima u kojima sam prepoznala ono dete (iz osnovne) u sebi.
Ne, ne bavim se web dizajnom. Naprotiv, o njemu znam veoma malo. Cilj izrade ovog sajta nije bio da pobedi na takmičenju za najbolji dizajn, već da, svojom sadržinom, ispuni potrebe najvatrenijih fanova, čime su zadovoljene i potrebe onih koji to nisu, a žele da pronađu neke informacije u tekstualnom ili multimedijalnom obliku. ;)

Znate one filmove u kojima glavni junak… ?
Nije baš toliko nedostižno dostići svoje snove i sanjati, opet, neke nove. Samo, ako hodaš pravim putem.
Svojim putem.
Zvuči izlizano, ali – radi! ;)

Kako sam postala devojčica sa „Plazme“

Gosti iz „Bambija“, pa šta! Svakom detetu u Požarevcu „Bambi“ je kao dobar dan, jedna od prvih reči koje nauči tako da mališanima iz vrtića nije bilo nimalo neobično kad im je vospitačica objasnila da su im u poseti ljudi iz fabrike koja pravi „Plazmu“. Gosti su bili fini, nisu tražili nikakvo pevanje i recitovanje, sedeli su s decom i razgovarali. Ponekog su pitali za ime, nešto zapisivali i – otišli.

Olivera ih se ponovo setila tek na kraju dana kad je čula da vaspitačica njenoj mami priča o ljudimo iz „Bambija“, samo se, kao i svako četvorogodišnje dete, nije udubljivala u razgovor odraslih. Ali, kad je mama počela iznenađeno da ponavljo „Šta kažete? Dopalo im se moje dete? Od sve dece baš moja Lola!“, priča je postala zanimljivija i jasnija.

Divna Nikolić, Oliverina majka, priča da joj je ubrzo splaslo oduševljenje što je baš njeno dete izabrano. Pomišljala je da će od petoro pozvane dece sigurno pobediti ono koje ima nekog poznatog u „Bambiju“, dvoumila se da li da uopšte vodi Lolu no zakazano fotografisanje, čak se izgovarala zauzetošću, morala je na posao u bolnicu, a onda joj je, usred te nedoumice, njeno sestra ponudila do povede mezimicu no slikanje.

Olivera Nikolić

Danas se Olivera Nikolić, Lola, jedva seća tog novemborskog dana 1980. godine. Pa, imala je tek četiri godine kad su Ivanka Nikolić i Miodrag Mihajlović iz „Bambija“ došli u Leptirić tragajući po vrtićima za dečijim licem kojim bi ukrasili i označili nov izgled kutije za „Plazma“ keks, najpoznatiji „Bambijev“ proizvod. Pamti još samo da ju je tetka odvela kod fotografa Stevića, da se nasmejala i da je posle toga u svakoj prodavnici viđala svoje lice na kutiji Plazma keksa.

Tako je i bilo. Olivera i njena tetka pojovile su se pred fotografom Stevićem opremljene mašnicomo i češljićima i – prelepom plavom haljinicom s kratkim rukovićima ukrašenom sitno izvezenim pečurkicama.

Posle mesec dana Oliverinim roditeljimo Slobodanu i Divni javljeno je da će, ako dozvole, njihovo dete ukrašavati pakovanja „Plazma“ keksa. Ponuđena im je novčana nadoknada, određeni procenat od svake kutije. Nikolići su odbili smatrajući da mogu sami dovoljno da zarađuju bez pomoći svoje kćerke. Pristali su na simboličnu nagradu od koje je Divna, istog dana, kupila Loli zlatne minđušice. Da ima uspomenu. Rođaci su se radovali Oliverinoj pobedi, prijatelji su čestitali i čudili se kako do sada nisu znali da ima vezu u „Bambiju“. A ona je imala samo jedinstven osmeh i oči.

Olivera još čuva plavu haljinicu u kojoj se slikala pre dvadeset godino. Haljinicu su izvesno vreme nosile devojčice iz komšiluka ne bi li i njima donela sreću. U društvu, u školi, svi su znali da je ona Devojčica sa „Plazme“. Dečaci bi joj dovikivali „Plazma, Plazma!“ ili bi pevali pesmicu kojom se reklamira „Bambi“, čak su je i zvali „Plazma“. Kad se posle srednje Poljoprivredne škole zaposlila u Poljoprivredno-industrijsk

om kombinatu Požarevac, svi su se čudili zašto nije u „Bambiju“. A Olivera je, jednostovno, prihvatila prvi ponuđeni posao.

U „Bambiju“ je od pretprošlog februara, radi na takozvanoj staroj liniji kojom prolaze razni „Bambijevi“ keksi: „Goran“, crni i beli „Kvin“, „Jubilej“, „Citron“, „Kokos“, „Spekulas“… Zadovoljna je poslom. Živi sa majkom, bratom Božom, snahom Sanjom i njihovim malim Urošem. Stanuje u Ulici vojvode Stepe, delu Požarevca poznotom po lepim porodičnim kućama. Njena je prepoznatljiva po velikoj magnoliji i bašti punoj ruža. Olivera provodi dane uobičajene za dvadesetšestogodišnju devojku. Ima lep osmeh, kao kad je bila mala.

Sve je isto, samo.. malo drugačije :)

Ni slikovnice (knjige) za decu nisu k’o što su nekad bile…
Verovatno zato što ni Miško više nije isti. :D
Ili jeste?

(klikni na sliku, za prikaz u punoj rezoluciji)