Nebo je i ove noći ugostilo zvezde,
a one pogled u nedogled.
Kosmos tegli svakakve misli,
potpuno svestan činjenice da ih se neće otresti do zore.
Ako pokušam da otkrijem da li dobija bitku sa nemirnim dušama,
nabaciću mu još veći teret,
za jutro koje boli.
Neka ga…
Moja glava je, noćas, veća od njega.
Mrtva tišina.
Vazduh – crn.
Niko ne progovara.
Oči širom otvorene,
ruke nepomične, ledene.
Suze naviru same.
I oni plaču, znam.
I oni tuguju nad nama jadnima,
za našim izgubljenim dušama.
Bednima.
I istorija će odbiti da nas se seća.
black sky...
Volim Valjevo.
Ovo je najiskreniji početak ovog teksta, a samim tim i najprikladniji, verovatno.
Ko se seća mog starog bloga, verovatno se seća i naslova „Road to Valjevo“, a pošto nema više ni bloga, ni teksta (čak ni negde među zaprašenim folderima mog računara), reših da se iskupim i napišem ponovo koje slovo. Od svega – tog teksta mi je najviše žao. Ostale bih nekako i izbunarila ponovo, da li iz računara ili glave – svejedno, ali ovaj ne.
Doduše, oduševljenje prema ovom divnom gradu kod mene nije ništa manje nego što je tada bilo.
Nisam sigurna da znam odakle da počnem, ni kako da objasnim odakle tolika ljubav prema gradu koji sam posetila svega tri puta u životu, na nekoliko sati. Oni koji me poznaju, znaju i da svoj Novi Sad volim najviše na svetu, ali i ono što od skoro ponavljam – ukoliko bi me neka muka naterala da napustim Novi Sad (ne znam šta bi me to nateralo, ali nikad se ne zna), otišla bih samo i jedino u – Valjevo.
Baš sam prošlog vikenda, sa osobom koju mnogo volim, pričala na tu temu. Rekla je kako ne postoji ništa što je vezuje za neko mesto, toliko da ga ne bi napustila nikada ili da bi ga posetila po svaku cenu. Priznajem, bila sam sličnog mišljenja, do pre nešto više od dve godine, kada sam prvi put i posetila Valjevo. Ne vredi da uopšte i razmišljam da je išta od toga bila slučajnost, jer ni ona sama to ne bi mogla tako da skroji. Naravno da sam namerno otišla, na poziv meni mnoogo drage osobe, Duce. Nju sam, verovali ili ne, upoznala preko interneta. Neki blesavi linkovi, postovi, mejlovi, forumi i sajtovi su nas spojili na neku foru i… eto! :)
Da mi je, tada, neko rekao da ću tu istu Ducu, godinu dana nakon toga zvati „kuma“ (iako mi nije prava kuma) – rekla bih mu da ode na pregled glave. :D Ne zbog Duce, već zbog jednog tako otuđenog mesta kakav je Internet.
Kumo, cmoknem te u okicu! :*
Dakle, to je bila poseta Duci, a Valjevo je bilo tu da me, već pri samom ulasku, nekom čudnom energijom podseti da sam sve ovo proživela jednom. U nekom prošlom životu, verovatno, ne znam ni sama, ali neko moj je već bio ovde.
Drugačije ne bih znala da opišem svoja osećanja prema njemu.
Znam da ovo sve zvuči besmisleno, ali ako ikada budem imala priliku da sa Vama, koji čitate ovo, uživo porazgovaram o mom putu ka ovom divnom gradu, čak i da ne izgovorim ni reč – moji lepljivi dlanovi bi me otkrili. Naravno, nije to sve do samog grada – prijateljstvo koje me za njega veže ima najviše udela u svemu tome i jače je od svega.
Neću vam pričati o istoriji grada Valjeva – to ću ipak ostaviti nekom Valjevcu, da je prvo ispriča meni. Vama poklanjam nekoliko fotografija koje sam pronašla (adamradosavljevic.com), a ako neko ima želju da ga poseti, makar i samo na par sati – javite se, rado ću krenuti sa vama! :D
Narodni muzej u Valjevu
Valjevo noću
Tešnjar, Valjevo
Kej, Valjevo
Kula Nenadovića, Valjevo
Koliko puta ste čuli ovu rečenicu?
Koliko puta ste o njoj i razmislili?
Živimo u vremenu u kom je voziti u skladu sa propisima, ravno statusu „vozača – početnika“ i podleže ismevanju i ruganju.
Zeleno svetlo na semaforu ne znači i da možeš bezbedno da pređeš ulicu, već da obavezno moraš još pedeset puta da pogledaš levo i desno, za slučaj da neka budala izleti. A onda shvatiš da je takva većina, nažalost.
„Ma ti, šta ti znaš, ti voziš školski!“
Šta znači „voziti školski“ ?
Voziti po pravilima? Oprezno? Pustiti pešake da prođu na pešačkom prelazu bez semafora? Poštovati ograničenja brzine?
Zar je to loše?! Očigledno, jeste.
Volim brzinu. Ma, ne volim – obožavam je. Obožavam da vozim.
Ali, zamisli, poštujem ograničenja brzine, vozim i 40km/h kroz grad, ako uslovi vožnje ne dozvoljavaju drugačije.
Pustim i da mi zbog toga sviraju nestrpljivi taksisti ili neki drugi vozači, jer to ne radim zato što volim zvuk njihovih sirena, nego zato što neću i ne smem da dozvolim da posle čujem sirene kola hitne pomoći… ili da ih čak ni ne čujem, nikada više…
Ne pijem, ni kap alkohola ne uzmem ako samo postoji mogućnost da ću sesti za volan.
Vezujem pojas. Ko sedne sa mnom u auto, na mesto suvozača, obavezan je da veže pojas. Ne zbog policije (nisu zato ni osmišljeni), već zbog bezbednosti.
Iako sam vozač nepunih pet godina (što nije neko veliko iskustvo, ali sam u autu gotovo svaki dan), odavno imam nalepljenu etiketu „školskog vozača“, u negativnom kontekstu naravno, jer smo već apsolvirali da to nije u modi.
Posebno ta etiketa dolazi do izražaja zbog toga što sam žensko.
Ali, ne smeta mi. Ne obazirem se.
Pravila saobraćaja nisu napisana da bi se učila za testove i vozački ispit, nego da bismo, na najbezbedniji mogući način, učestvovali u saobraćaju.
Nisi faca ako voziš kao stoka, već ako čuvaš sebe i ostale, od toga da život izgube u sekundi.
Misli na svoje prijatelje i porodicu, misli i na to da i oni koji to nisu, imaju svoje prijatelje i svoju porodicu i da bi svoj život dali za njih, a ne za tvoju nepažnju.
Ovo nije pametovanje, ovo je moja molba. Budite oprezni, čuvajte sebe i druge!
Znate one filmove u kojima glavni junak, kao, ima nekog svog uzora, on mu je sve u životu i dobar deo tinejdžerskog doba tj. filma posvećen je odavanju počasti toj osobi (bendu) ? Onda se, po nekom nepisanom pravilu i magije radi, dogodi neko čudo, glavnom liku se sve želje ostvare čime on, sasvim sigurno, postaje deo snova nekih drugih klinaca, koji su odgledali film i divili se svemu što se dogodilo u tih 90 minuta.
Pošto sam i sama nečiji fan, dozvoliću sebi tu slobodu da ispričam svoju priču, jer mi je drugarica advokatica, jednom prilikom, rekla da treba da je zapišem, jer ću, kad god pričam, sigurno neki deo zaboraviti i nikada je neću ispričati isto.
Pošto je priča prilično duga i verovatno neinteresantna većini vas, skratiću je – i to pošteno! ;)
Tamo negde, još u osnovnoj školi, kad je bio popularan lastiš na igralištu ispred zgrade, kao i ono pikanje lopte baletskim potezima (u rečniku devojčica nalazilo se pod nazivom „odbojka“) – ja sam bila na onoj drugoj strani igrališta, sa dečacima. Igrali smo fudbal, košarku, stoni tenis (imali smo betonske stolove na igralištu), trkali se… ma strava bilo! Moje drugarice su se uvek pitale kako to da sam tako „promašena“ devojčica, a dečaci kako tako brzo trčim i dobro igram fudbal. :D
Kasnije, lastiš su zamenile maskarice i sjaj za usne (a da ne pričam o klovnovskim šminkerajima za izlazak u grad, potpuno neukusan, s obzirom na činjeniicu da smo bili sedmi razred osnovne škole). Naravno, ni to me nije zanimalo. Imam neku čudnu osobinu, da kontriram svemu što je „in“, jer me nervira to što tačno znaš šta ćeš videti, kud god da kreneš. Ja volim originalnost, nešto novo i drugačije.
Bila sam u nekom svom svetu stonog tenisa, engleskog jezika i svog idola. Živela sam za treninge (dva puta dnevno), uživala na časovima i još tada, u sedmom razredu, rekla da ću da budem profesor engleskog jezika. Sakupljanje sličica i intervjua iz novina, snimanje raznih televizijskih emisija i lepljenje postera, bilo je rezervisano za idola, naravno. S obzirom na to da se veoma jasno sećam koliko sam drobila o ovim stvarima i ljudima, koristim priliku da se, ovako javno, izvinim svim svojim drugovima iz osnovne škole, bližim prijateljima i rodbini na konstantnom smaranju o, samo meni, bitnim stvarima.
Nisam želela da budem primećena kad izađem u grad, da me vidi ovaj ili onaj, niti da kupim tu i tu „krpicu“. Htela sam da se ubijam od treniranja, da odma’ uradim domaći iz engleskog i zapamtim svako slovo pesama osobe koju obožavam. I, htela sam da neko shvati to onako kako ga ja shvatam, ali to se nije dogodilo. Uostalom, zna se da su tinejdžeri večito neshvaćeni i da je „ceo svet protiv njih“. :D
A, onda smo malo porasli, pa svhatili da ima i mnogo bitnijih stvari u životu.
Silom prilika, morala sam da biram između stonog tenisa i privatnih časova engleskog jezika (ocene u školi nisu bile baš najsrećnije, jer me je sve ono van škole više zanimalo), te sam izabrala drugu opciju. Jbg, ona želja da budem profesor me je držala isto onoliko koliko i kada sam je prvi put izgovorila. Stoni tenis sam obožavala, ali sam za engleski bila u stanju da ubijem! :mrgreen:
I da, pretvorila sam se u normalnog fana, koji prati karijeru i rad svog idola, ide na koncerte, ali su snimci i posteri završili u onim kutijama sa uspomenama. Zbirku sličica i isečaka iz novina, poklonila sam osobi kojoj je i posvećena. Opsednutost je prerasla u poštovanje prema onome ko je dozvolio da mu budem fan, da priđem, da imam osećaj kao da pričam sa nekim kao da ga znam godinama već, samo iz neke druge priče, iz možda nekog drugog života.
Danas, nekoliko godina kasnije, uspela sam da ostvarim i snove koje nisam ni sanjala, ali su oni sasvim sigurno negde postojali, inače ne bi imali njihov oblik.
Stoni tenis igram rekreativno samo, ali sam uvek raspoložena za partiju. Zainteresovani neka se jave. ;)
Jedan ispit me deli od „titule“ diplomiranog filologa-angliste, a privatne časove sam držala još za vreme prve godine studija. Drago mi je što, tokom svih ovih godina, nisam odustala od svog sna jer – tu sebe vidim, to sam ja.
Što se obožavanja tiče – da, bre, i dalje sam fan. Potrudila sam se da pokažem da kad nekoga zavolim – ja ga volim do kraja i da sam uvek tu. Na početku njene karijere, ljudima je bilo čudno što sam baš njen fan (posebno zbog toga što sam zagriženi ljubitelj roka i metala). Danas ih ona ima mnogo više, a ja sam htela da uradim nešto, što će ih sve okupiti na jednom mestu. Uzela sam i one stare kutije sa uspomenama, prebacila sve snimke onih silnih emisija sa VHS-a na računar, podelila slike koje imam…
Kao i uvek do sada, uzvraćeno mi je neizmernom zahvalnošću i poverenjem koje mi mnogo znači, a više i ne tražim. Ništa više, jer me sve ovo, potpuno ispunjava. Sada radim i vodim njen zvanični sajt i uživam u komunikaciji sa onima u kojima sam prepoznala ono dete (iz osnovne) u sebi.
Ne, ne bavim se web dizajnom. Naprotiv, o njemu znam veoma malo. Cilj izrade ovog sajta nije bio da pobedi na takmičenju za najbolji dizajn, već da, svojom sadržinom, ispuni potrebe najvatrenijih fanova, čime su zadovoljene i potrebe onih koji to nisu, a žele da pronađu neke informacije u tekstualnom ili multimedijalnom obliku. ;)
Znate one filmove u kojima glavni junak… ?
Nije baš toliko nedostižno dostići svoje snove i sanjati, opet, neke nove. Samo, ako hodaš pravim putem.
Svojim putem.
Zvuči izlizano, ali – radi! ;)
Tačno znam
gde mi je šta nabacano.
Ne,
nije to kreativni nered,
već navejana prašina.
Tačno znam
šta da ne pokupim
i nikada više ne vratim na svoje mesto.
Neka tvoje prljavštine
budu ukras neke druge glave,
koja će znati s njima da se srodi,
kojoj neće smetati zamagljeni pogled…
… u nedogled.
Neke stvari će u mojoj glavi verovatno zauvek ostati neshvaćene. Ma koliko se ja trudila, jednostavno ne mogu da ih smestim ni u jedan ćošak svog shvatanja.
Naravno, to su one najbanalnije sitnice (nebitne, a bitne) koje te „kopaju“ više od svega.
Baš zato su takve.
Primer koji mi prvi pada na pamet su – šoljice.
Da, bre, one za kafu. Smeštene su u onoj staklenoj vitrini, u kući moje babe. Verovatno i još nečije babe, jer one imaju neopisivu potrebu da čuvaju sve i svašta, za dane kada im to više neće trebati.
Od kada znam za nju, znam i za te šoljice. Provodeći (ne)određeni deo gotovo svakog školskog raspusta na selu, nisam naučila mnogo toga o radu na njivi ili bašti, ali jesam naučila da su šoljice iz vitrine nedodirljiva tačka babinog ponosa.
Njih nisi smeo NI PIPNUTI. Ni slučajno, ni namerno – nikako. Nešto slično onome kad te uče da ne guraš prste u utičnicu, a ti onda stalno zapitkuješ zašto, iako nikada ne dobiješ odgovor kakav želiš.
Tako je i mene dečija radoznalost često navodila na pitanje: „Baba, a što ove šoljice nikada ne koristiš?“
Kako je moje pitanje uvek bilo isto, i babin odgovor se ponavljao: „To su šoljice za posebne prilike.“
Ja sada imam 21 godinu, one su još uvek netaknute. U tom razdoblju ispraćena su venčanja njena dva sina (stričevo, i venčanje moga oca), rođenja četiri unučeta (stričevih sinova, moje sestre i moje), a kasnije i krštenja svakoga od nas. Božić, Uskrs i ostali praznici se podrazumevaju. Jedino se svečanost dorasla Svetim šoljicama nikako ne podrazumeva.
Sad vi mislite kako su to bile neke stvarno, nestvarno-dobre šoljice, a ja ovde trabunjam bezveze. Jok. Nisu bile ni zlatne, ni srebrne, ni od porcelana, ne. Obične, od običnih obične, krajnje nemaštovitog dizajna i ukusa. Bele, sa nekom plavom linijom i cvetićima unutar iste, koji su bili takvi da nikad ne poželiš ni plastično cveće u svom domu, a kamoli da imaš baštu.
Zato su me uvek i nervirale. Tako jadne, a tako „posebne“, bitnije od svega i svih. Jebale je one.
Kad malo bolje razmislim… pa, i trabunjam bezveze. Milion puta sam htela da uzmem i porazbijam zu odvratnu, šestočlanu, staklenu svetinju i podsetim je, da je zbog kupljenih stvari (gluposti), izgubila ono što se ne može kupiti.
U svađi je sa svakim bratom (ima ih petoro), kompletnim komšilukom i polovinom sela.
Čekamo da i šoljice progovore i iskašlju sav taj prašnjavi gnev iz sebe.
Ma… neka.
Ja ću sebe sačuvati od nje, a ona sebe (od sebe) neće. Bar nek’ onda posveti sav svoj svet predmetima iza tog stakla.
Njih jako dobro zna da čuva.
Nego, je l’ neko za kaficu? :D
… da, kada je neko bolestan (a da je to ipak, ozbiljnije od prehlade), prijatelji mu pružaju podršku, a svi ostali – savete.
Oni su to već proživeli (baš istu tu bolest), ali kroz tuđu priču, naravno.
Rekao im neko, a taj ne greši – razume se.
… da u ovoj zemlji niko ne greši.
Verovatno su nam zato bolnice i zatvori puni. I nikada nema dovoljno mesta u njima.
Svako od nas može biti lekar, selektor fudbalske reprezentacije i najbolji vozač na svetu.
… da se plakati (posteri) sa uputstvima za prevenciju najtežih bolesti nalaze u hodnicima bolnica. Da vidiš šta (ni)je trebalo da radiš.
… da polako, ali sigurno, uništavamo svoj jezik, konstantno koristeći reči engleskog jezika. Izvinjavam se na izrazu, ali mi se povraća od FORVARDOVANJA mejlova, PRINTANJA dokumenata, odlazaka BASOM do OFISA i HEJTOVANJA među ljudima.
Samo mi možemo da oskrnavimo dva jezika u jednoj rečenici!
… da profesionalno ćutim u društvu onih koji imaju šta da kažu, bojeći se da ne pokvarim trenutke savršenstva.
Ipak, ti isti ljudi čuju sve reči koje ne izgovorim. Moć srodne tišine i razumljivog, rečitog ćutanja.
… da ću večno biti zarobljena rečima svog omiljenog profesora, bez obzira na to da li se radi o novoj lekciji engleskog jezika ili života, uopšte. Slučajno smo se srele, na mestu čija svrha nije slučajna nijednoj od nas.
Svaku narednu slučajnost, objašnjavale smo razumevanjem i rečenicom:
„Ništa nije slučajno.“
Pa, dobro, osim nas – slučajnost to najbolje zna.
… da ljudima koji ne zaslužuju moje poverenje nikada neću uspeti da ga ne ukažem.
… da je osoba koja me najbrže iznervira, ista ona koja mi najbrže zafali kad nije tu.
Rođena sestra. Svaka sledeća reč ove stavke, bila bi suvišna.
… da većina mojih naslova ima tri tačke i, samim tim, nema kraj …
Pričaj.
Govori glasno i jasno
i ne obraćaj pažnju na nas koji gledamo,
jer, zato smo tu.
Samo ti stavi zarez gde treba,
čisto da nastaviš niz iskrenih laži,
predstave čiji si i akter, i gost.
Predmet divljenja
i maskota blještavila.
Skinuvši prethodnu,
nova maska ti se poturila sama.
Navika.
Izaberi koju,
izaberi boju,
a neistine će se nalepiti same.
I … ne traži prijatelje,
jer neće znati za koju da se prikače.
Bolje da sam ćutala…
U mojoj tišini krila su se sva moja maštanja… nadanja…
Bolje da ti ništa nisam govorila,
bolje da ti dušu nisam otvorila,
bolje..
Sad više nema smisla sanjati.
