Dan koji traje večno?!

Budiš se. Ustaješ, iako nisi naspavan, ni odmoran.
Prvo što pomišljaš je – može li ovaj dan nekako da se izbegne, da nestane ? Ili, bar, da se prespava… ?
Danas je jedan od onih dana kada se ne osećaš baš najbolje i kada sve što radiš nema ni smisao, ni rezultat. Nije prošlo mnogo, a bacaš već umorni pogled kroz prozor, i shvataš da se ni vreme danas ne oseća dobro- sunce, kiša, opet sunce, pa tmurni oblaci, pa… ništa…
Glupost.
Ovoga puta, u tvom omiljenom poslu nije bilo ni trunke zadovoljstva, a verovao si da je to nemoguće. Naravno, to se ne dešava često, skoro nikada, samo danas. Danas je dan za čiju katastrofu nije kriva tvoja leva noga od jutros, već sve što te okružuje. Baš sve. Čak i ono što se ne miče, nego je jednostavno takvo, kakvo je… Baš zato i nervira.
Neke stvari se nikada ne menjaju- uvek ostaju iste i dosadne. I, isto dosadne.
Kao i pojedinci…
Svi koji su danas prisutni- tu su samo da bi tebe nervirali, i naravno da to namerno rade, jer inače ne bi ni dolazili.
Ovo definitivno nije tvoj dan… A neki novi je, čini ti se, jako daleko. I neće još skoro.
Važno je samo da se ovaj ne osvrće.

22. 11. 2006.

Jastuk od sivila

Noćas, kad padnu maske,
pokloni mi zagrljaj,
jer tako ćeš čuti sve moje tonove.
Pokloni mi i sebe
da ti, kasnije, nečujno priznam
koliko želim da te čuvam.
Kada opet jedno uz drugo dočekamo svitanje
i, noseći lažne osmehe, krenemo u nove poraze
pokloni mi jedan jastuk, da budeš uvek uz mene.
I kad se jutrom budim
i noću, kada lažem sebe.
Moji snovi će, na tom sivom jastuku,
još dugo slikati tvoj portret.

Gde sam?

Sve izgleda tako normalno,
a, u stvari ništa nije.

Svi deluju srećno i zadovoljno,
a, u stvari bih ja da verujem da je to tako.

Sve je lepo i šareno,
a onda shvatim da budna sanjam.

Napokon otvaram oči,
a osećaj je i dalje isti.

Gde ja to živim?!

(04.01.2007.)

Tuđa uloga

Ti ne znaš da se zaustaviš u svojoj priči, a ja ne mogu da prestanem da ćutim.
Samo slušam, a glava upija.
Do momenta kada zaboraviš ono što si rekao, ja ću imati sve zapisano u svojoj glavi,
i biću tu da te podsetim na tvoju glupost, svaki put, kada to nikako ne budeš želeo.
Da shvatiš da si preterao i da nije loše, bar na tren, biti kao ja i ne progovoriti ni reč…
Do tada ću već i ja shvatiti, da bi bilo bolje da sam te podsetila glasom,
a ne, opet, papirom…
Tuđe uloge, nisu za mene.

(23. 11. 2007.)

Tvoja igra

Onoga dana, kada si mi poklonio cvet,
nisi rekao da treba da vidim vrt
da bih ti se divila.
Kada si rekao da sam ti sve,
nisi spomenuo
da nikada nisi zadovoljan onim što imaš.
Čak i kada si rekao „Volim te“,
zaboravio si da dodaš
da ne veruješ u iskrenu ljubav.
Sada, kada sam rešila da odem,
pitaš me:  „Zašto?!“
Pa, igra bez prestanka je najzad, dobila gubitnika.
To sam ja.
Zato i odlazim.
„Ali, ti me voliš!“ – samouvereno si izgovorio,
a ja se nisam setila da ti odgovorim.
Sad se malo ti nadaj.
Malo ti sanjaj.
Sve dok to „malo“ ne postane gorko,
a neće biti nikog kraj tebe,
da ti obriše suze.
Onda ćeš se, možda, predomisliti
i promeniti pravila igre.
E, do tada ću već, ja odrasti…

Lik koji ne želim da nosim

Mogu da oprostim to što nikada nisi umeo da budeš dobar otac, jer se i meni dešavalo da, zbog neznanja, ne budem dobro dete.
Trudila sam se da ispravim svoje greške i više ih nikada ne ponovim.
Koliko sam uspevala u tome – ne znam.

Ali, ne mogu da oprostim to što nikada nisi želeo da umeš…
Niti si, ikada, polušao da, makar, priznaš svoje greške. Naprotiv, neizostavno si bio tu, kada je trebalo osuditi svaku moju.

Uostalom, kome ja sada ovo pišem?!
Prijateljima svojim, koji te ne poznaju, da izgleda kao da tražim utehu?!
A, ja u stvari, uporno tražim hrabrost da na svaku tvoju bljuvotinu odgovorim glasom, za promenu, dok ti probijam pogled, svojim. Nažalost, ne mogu.
I opet to radim papirom, jer bi me i glas, i oči izdali, verovatno.
Telo ne bi bilo moje, jer bi se bojalo da ćeš i onda odgovoriti urlanjem,
rukom u vazduhu i pečatom na mom licu.

Vekovi će proći dok shvatim, da uzalud pokušavam da otvorim oči onome,
kome su kapci zalepljeni pred svojim hirovima i problemima.

Prestani sa uvredama, znamo ih sve napamet, već.
Ili, smisli neku novu, pa ostavi za kasnije.
Bile smo uvek tu da primimo dnevnu porciju besa koju si tako velikodušno
pružao, pa ne bi bilo loše da sada, za promenu, kažeš (bar jednom) da si pogrešio, da bar lažno priznaš da ti je žao.

Prestani već jednom, da kinjiš moje prijatelje (i idole),
jer ti nikada nisi, i nećeš,biti jedan od njih. A, trebalo je.
Umesto toga, bio si crna senka koja me je pratila svojim besnim glasom.

Mada…
Posle svega, kada malo bolje razmislim, to tvoje „izvini“ ne bi ništa promenilo,
ne bi čak ni bilo iskreno, ne bi sebe manje voleo.
Posle svega, nemoj da očekuješ, da će jedan sustret zakrpiti sve.
Rupa je ogromna, a ja dalje mogu i sama, već.

Bilo bi lepo, da bar, posle toliko godina, znaš ko sam.
Tijana.
Prezime nije potrebno, ionako ću ga jednoga dana promeniti,
pa nećeš imati nikakvu, tako očitu sličnost sa mnom.

I, molim Boga, da tvoje crte na mom licu,
predstavljaju samo okvir prirode,
a ne tvoje ogledalo…

Hvala onima, koji mi svakodnevno pokazuju da sve ovo (i ono, i tu, i tamo, i svuda) ima smisla.
Hvala vam, što ste uz mene.
Volim vas!

Šovlja ;)