Nebo je i ove noći ugostilo zvezde,
a one pogled u nedogled.
Kosmos tegli svakakve misli,
potpuno svestan činjenice da ih se neće otresti do zore.
Ako pokušam da otkrijem da li dobija bitku sa nemirnim dušama,
nabaciću mu još veći teret,
za jutro koje boli.
Neka ga…
Moja glava je, noćas, veća od njega.
Mrtva tišina.
Vazduh – crn.
Niko ne progovara.
Oči širom otvorene,
ruke nepomične, ledene.
Suze naviru same.
I oni plaču, znam.
I oni tuguju nad nama jadnima,
za našim izgubljenim dušama.
Bednima.
I istorija će odbiti da nas se seća.
black sky...
Svaki školski sastav na ovu temu bio je posut požutelim lišćem i kišnim kaputima. Ne sećam se da je ijedne jeseni bilo tol’ko kiše, koliko je, svake godine, bilo tih kaputa među našim redovima u sveskama. Po žutilu su, valjda, bili i ocenjivani. Nije to više ni bitno.
Samo, šteta što više ne idem u školu, jer bi sada moji sastavi definitivno bili drugačiji od ostalih. U mom kraju trenutno (a i biće tako još neko vreme) nema čak ni drveća. Nikne pokoja nova zgrada, pljusne prašina i to je sve.
Burgijanje, zujanje, urlanje, zaprašivanje… lišće, bre, ne bi ni znalo kako da opadne, jer ne bi prepoznalo svoju boju.
Počela je bOrba voća i povrća. Gledaš koje je manje ugruvano, gataš koje je manje bljutavo, a pritom ne znaš ni iz čega je niklo. Ne, iz svog semena nije, to već počinje i da se vidi. Ko zna, možda je onaj krompir koji sam danas jela, nekad bio šargarepa. :)
Pojedinci uže i šire rodbine su, i ove jeseni, tražili najbolju preostalu papriku, da zbućkanju onaj odvratni ajvar. Nikada mi neće biti jasno zašto se baš njima poverava spremanje tako divnog proizvoda, kad već svi unapred znamo da će te teglice kasnije biti podmetnute nama gostima, za Slavu. Na (ne)sreću, provalili smo ih, tako da to ovoga puta neće proći, osim kod mene – pošto uvek nasednem i ponadam se da su konačno shvatili da bi trebalo da promene recept. Šteta, ja obožavam ajvar. :(
Što se sporta i razonoda tiče, Prvenstvo „Komšiluk ‘09.“ je u punom jeku. Poenta igre je što jače zalupiti vratima prilikom izlaska iz sopstvenog stana. U ranim jutarnjim časovima dobijaju se i bonus poeni. Ipak, za sada je prva na tabeli komšinica koja je uspela da zaboravi kišobran na + 30 stepeni Celzijusa (toliko o kišnim, jesenjim prizorima) i time dobila jedinstvenu priliku da dodatno razbudi komšiluk glasno opominjući sebe na svoj nemar i zalupivši vratima još jednom.
Ne znam od čega su nam zidovi, al’ vidim (i čujem) da od ZIDA – nisu.
I ne znam od čega nam je komšiluk, ali znam da od komšija nije.
Jedva čekam da prođe zimski san.
Mmmmm!!! :)
… kako ući u fudbalsku reprezentaciju Srbije :)
Fudbalski savez Srbije
1. Bitno je da negde ćušneš loptu.
2. Ako ne možeš više da trčiš – padni! Pravi se da si fauliran i odmaraj! 
3. Nemoj brzo da trčiš! Možeš da se zatekneš sam ispred gola i šta ćeš onda?!? 
4. Ako nisi zadovoljan kako je ispala tvoja fotografija u nekim novinama, šutni loptu ka fotoreporteru koji ju je snimio i potrudi se da mu pogodiš fotoaparat – da se nauči pameti!
5. Uvek se buni protiv sudijine odluke!! Šta on koji ku*ac zna o fudbalu??
6. Vraćaj golmanu loptu što vise možeš, da bi mogao da izbegneš trčanje.
7. Pazi da ne isprljaš dres, fleke se vide na TV prenosu!!
8. Pazi da ne pokvariš frizuru i to se vidi na TV prenosu!!
9. Uvek se odazivaj pozivu u reprezentaciju, tako povećavaš šanse da neko pomisli da znaš da igraš fudbal.
10. Ukoliko ne poštujes ova pravila – ne zaslužuješ da igras u reprezentaciji.
Ukoliko želite da dodate neko pravilo – samo izvol’te!!! :D
Pa, stavio je šajkaču! :D
Kako je Mickey Mouse postao Srbin?
Budiš se. Ustaješ, iako nisi naspavan, ni odmoran.
Prvo što pomišljaš je – može li ovaj dan nekako da se izbegne, da nestane ? Ili, bar, da se prespava… ?
Danas je jedan od onih dana kada se ne osećaš baš najbolje i kada sve što radiš nema ni smisao, ni rezultat. Nije prošlo mnogo, a bacaš već umorni pogled kroz prozor, i shvataš da se ni vreme danas ne oseća dobro- sunce, kiša, opet sunce, pa tmurni oblaci, pa… ništa…
Glupost.
Ovoga puta, u tvom omiljenom poslu nije bilo ni trunke zadovoljstva, a verovao si da je to nemoguće. Naravno, to se ne dešava često, skoro nikada, samo danas. Danas je dan za čiju katastrofu nije kriva tvoja leva noga od jutros, već sve što te okružuje. Baš sve. Čak i ono što se ne miče, nego je jednostavno takvo, kakvo je… Baš zato i nervira.
Neke stvari se nikada ne menjaju- uvek ostaju iste i dosadne. I, isto dosadne.
Kao i pojedinci…
Svi koji su danas prisutni- tu su samo da bi tebe nervirali, i naravno da to namerno rade, jer inače ne bi ni dolazili.
Ovo definitivno nije tvoj dan… A neki novi je, čini ti se, jako daleko. I neće još skoro.
Važno je samo da se ovaj ne osvrće.
22. 11. 2006.
Volim Valjevo.
Ovo je najiskreniji početak ovog teksta, a samim tim i najprikladniji, verovatno.
Ko se seća mog starog bloga, verovatno se seća i naslova „Road to Valjevo“, a pošto nema više ni bloga, ni teksta (čak ni negde među zaprašenim folderima mog računara), reših da se iskupim i napišem ponovo koje slovo. Od svega – tog teksta mi je najviše žao. Ostale bih nekako i izbunarila ponovo, da li iz računara ili glave – svejedno, ali ovaj ne.
Doduše, oduševljenje prema ovom divnom gradu kod mene nije ništa manje nego što je tada bilo.
Nisam sigurna da znam odakle da počnem, ni kako da objasnim odakle tolika ljubav prema gradu koji sam posetila svega tri puta u životu, na nekoliko sati. Oni koji me poznaju, znaju i da svoj Novi Sad volim najviše na svetu, ali i ono što od skoro ponavljam – ukoliko bi me neka muka naterala da napustim Novi Sad (ne znam šta bi me to nateralo, ali nikad se ne zna), otišla bih samo i jedino u – Valjevo.
Baš sam prošlog vikenda, sa osobom koju mnogo volim, pričala na tu temu. Rekla je kako ne postoji ništa što je vezuje za neko mesto, toliko da ga ne bi napustila nikada ili da bi ga posetila po svaku cenu. Priznajem, bila sam sličnog mišljenja, do pre nešto više od dve godine, kada sam prvi put i posetila Valjevo. Ne vredi da uopšte i razmišljam da je išta od toga bila slučajnost, jer ni ona sama to ne bi mogla tako da skroji. Naravno da sam namerno otišla, na poziv meni mnoogo drage osobe, Duce. Nju sam, verovali ili ne, upoznala preko interneta. Neki blesavi linkovi, postovi, mejlovi, forumi i sajtovi su nas spojili na neku foru i… eto! :)
Da mi je, tada, neko rekao da ću tu istu Ducu, godinu dana nakon toga zvati „kuma“ (iako mi nije prava kuma) – rekla bih mu da ode na pregled glave. :D Ne zbog Duce, već zbog jednog tako otuđenog mesta kakav je Internet.
Kumo, cmoknem te u okicu! :*
Dakle, to je bila poseta Duci, a Valjevo je bilo tu da me, već pri samom ulasku, nekom čudnom energijom podseti da sam sve ovo proživela jednom. U nekom prošlom životu, verovatno, ne znam ni sama, ali neko moj je već bio ovde.
Drugačije ne bih znala da opišem svoja osećanja prema njemu.
Znam da ovo sve zvuči besmisleno, ali ako ikada budem imala priliku da sa Vama, koji čitate ovo, uživo porazgovaram o mom putu ka ovom divnom gradu, čak i da ne izgovorim ni reč – moji lepljivi dlanovi bi me otkrili. Naravno, nije to sve do samog grada – prijateljstvo koje me za njega veže ima najviše udela u svemu tome i jače je od svega.
Neću vam pričati o istoriji grada Valjeva – to ću ipak ostaviti nekom Valjevcu, da je prvo ispriča meni. Vama poklanjam nekoliko fotografija koje sam pronašla (adamradosavljevic.com), a ako neko ima želju da ga poseti, makar i samo na par sati – javite se, rado ću krenuti sa vama! :D
Narodni muzej u Valjevu
Valjevo noću
Tešnjar, Valjevo
Kej, Valjevo
Kula Nenadovića, Valjevo
Lepo ja kažem da nema potrebe da glumimo Engleze… umesto da napišeš lepo „nalepnice“ , napraviš ludilo :D
Umrem od smeha kad god vidim ovu sliku!!! :D
Je l' neko za snikers? :)
Noćas, kad padnu maske,
pokloni mi zagrljaj,
jer tako ćeš čuti sve moje tonove.
Pokloni mi i sebe
da ti, kasnije, nečujno priznam
koliko želim da te čuvam.
Kada opet jedno uz drugo dočekamo svitanje
i, noseći lažne osmehe, krenemo u nove poraze
pokloni mi jedan jastuk, da budeš uvek uz mene.
I kad se jutrom budim
i noću, kada lažem sebe.
Moji snovi će, na tom sivom jastuku,
još dugo slikati tvoj portret.
Koliko puta ste čuli ovu rečenicu?
Koliko puta ste o njoj i razmislili?
Živimo u vremenu u kom je voziti u skladu sa propisima, ravno statusu „vozača – početnika“ i podleže ismevanju i ruganju.
Zeleno svetlo na semaforu ne znači i da možeš bezbedno da pređeš ulicu, već da obavezno moraš još pedeset puta da pogledaš levo i desno, za slučaj da neka budala izleti. A onda shvatiš da je takva većina, nažalost.
„Ma ti, šta ti znaš, ti voziš školski!“
Šta znači „voziti školski“ ?
Voziti po pravilima? Oprezno? Pustiti pešake da prođu na pešačkom prelazu bez semafora? Poštovati ograničenja brzine?
Zar je to loše?! Očigledno, jeste.
Volim brzinu. Ma, ne volim – obožavam je. Obožavam da vozim.
Ali, zamisli, poštujem ograničenja brzine, vozim i 40km/h kroz grad, ako uslovi vožnje ne dozvoljavaju drugačije.
Pustim i da mi zbog toga sviraju nestrpljivi taksisti ili neki drugi vozači, jer to ne radim zato što volim zvuk njihovih sirena, nego zato što neću i ne smem da dozvolim da posle čujem sirene kola hitne pomoći… ili da ih čak ni ne čujem, nikada više…
Ne pijem, ni kap alkohola ne uzmem ako samo postoji mogućnost da ću sesti za volan.
Vezujem pojas. Ko sedne sa mnom u auto, na mesto suvozača, obavezan je da veže pojas. Ne zbog policije (nisu zato ni osmišljeni), već zbog bezbednosti.
Iako sam vozač nepunih pet godina (što nije neko veliko iskustvo, ali sam u autu gotovo svaki dan), odavno imam nalepljenu etiketu „školskog vozača“, u negativnom kontekstu naravno, jer smo već apsolvirali da to nije u modi.
Posebno ta etiketa dolazi do izražaja zbog toga što sam žensko.
Ali, ne smeta mi. Ne obazirem se.
Pravila saobraćaja nisu napisana da bi se učila za testove i vozački ispit, nego da bismo, na najbezbedniji mogući način, učestvovali u saobraćaju.
Nisi faca ako voziš kao stoka, već ako čuvaš sebe i ostale, od toga da život izgube u sekundi.
Misli na svoje prijatelje i porodicu, misli i na to da i oni koji to nisu, imaju svoje prijatelje i svoju porodicu i da bi svoj život dali za njih, a ne za tvoju nepažnju.
Ovo nije pametovanje, ovo je moja molba. Budite oprezni, čuvajte sebe i druge!
