Koji zub Vas ne boli?

Ne razumem ljudski strah od odlaska zubaru. Razumem da su imali različita iskustva, u Srbiji smo – svega ima, ali to za mene i nije neko opravdanje. Loših iskustava ima u svemu. Poznajem nekoliko njih koji su u stanju nedeljama da gutaju tablete protiv zubobolje, tih dana skoro da i ne jedu, kako im slučajno ne bi otišlo na “onu stranu”, a voda se pije na slamčicu. Super fora. Al’ za mršavljenje. :)
Obrni-okreni, svakako na kraju završiš kod zubara, jer drugog leka nema.

Pre par meseci sam i sama imala nezaboravno iskustvo što se tiče zubobolje, a pošto sam jedva čekala da se ta pustolovina završi, nekako mi se nije dalo da o tome još i kuckam na blogu. Sad mogu, a i krajnje je vreme da malo obrišem prašinu odavde.

Sedim jednog lepog petka na poslu (radila sam u internet-kafeu), bezbrižno klikćem po netu i odjednom počne da me boli zub, neopisivom jačinom.  Inače, bol uha i zuba su bolovi koje ne mogu da trpim. Sve ostale podnosim, ne pravim od toga frku i paniku, ali kad me boli zub, ne mogu da prepoznam sebe u svom besu i nervozi. Tad mi je nekako baš pravi momenat da svima saspem u lice sve što imam. I onima što traže da im napišem sastav iz engleskog za juče, i onima što me nazovu da pitaju šta ima novo, a ne znaju ni šta ima staro, onima koji lažu čim zinu, onima koji mi istresaju stolnjak na krov auta,  i Džekilu što laže da je fin, a i Hajdu što je tako nakazan. I ima još mnogo kandidata za ovaj spisak, al’ to drugom (ne)prilikom.
Međutim, svo to istresanje besa pada u vodu, jer radim do 22h i do tada moram da sedim mirno, gledam ljude koje ne boli zub i budem ljubazna prema njima. A i ako ih zaboli ovako naprasno (kao mene), mogu da ustanu i odu kod zubara. Ja ne mogu ni do apoteke po lek, ni do radnje po slamčice. Što bi rek’o Marko Šelić – i Marfiju činim uvredu, pa se tako u narednih 10min u lokalu stvorilo još 6-7 klinki, koje su došle da vide šta ima na Fejsu. Jedna je uporedo sa tim, slušala i neku bože-me-sačuvaj pesmu na Ju tjubu, i usrećila sve prisutne kraćim solističkim koncertom koji se završio onog momenta kad su drugi korisnici počeli da se žale na galamu. Onda druga viče: “Alooo, krave, pa lajkujte mi status” i tako još narednih sat vremena.

Bol je postajao sve jači, bila sam bleda k’o krpa, korisnici gledaju začuđeno i pitaju šta nije u redu, a ja nemam snage ni da nabrojim šta me sve snašlo, dosta je što uspevam da kažem “dobro veče”. Milka mi nije bila ravna. Nekim čudom, preživela sam svih pet sati zubne torture i bukvalno otrčala do dežurnog zubara u Njegoševoj. Kod državnih stomatologa odavno ne idem, baš zbog onih iskustava s početka teksta, ali ako uzmemo u obzir da je to bio petak, posle 22h, a subota ujutro radna, ovo je bio jedini način da preživim do ponedeljka, kad ću otići kod svog zubara.
Ulazim unutra, u hodniku par beskućnika i ja. Iz ordinacije se čuje ćaskanje, smeh, k’o da je žurka unutra. Rešim da sačekam još malo, reko’ možda će im pasti na pamet da vide da li imaju pacijente. Sve neću da kucam, jer znam koliko se oduševe kad ulaziš dok ti oni to ne kažu. Posle par minuta, izađe sestra, šizi na mene što nisam kucala (wtf?!), ja uđem i uletim u onu stolicu. Nikad mi draža nije bila.

Zubarka: Koji zub Vas boli?
Ja: Dobro pitanje. Verujte mi da imam utisak da me boli i nokat na prstu leve noge, a zub nema koji me ne boli.
Zubarka: (smeh) Čini Vam se samo, sad ćemo da vidimo.

Krene ona da ‘čuka’ sve redom u delu kom sam joj pokazala i kad je takla onaj koji ceo dan proklinjem, a ja odskočila od stolice – sve joj je bilo jasno. Odmah mi je rekla da će mi staviti samo privremeno rešenje, zbog bolova. Citiram: “Staviću Vam lek koji neće odmah početi da deluje, a i pitanje je koliko dugo će dejstvo trajati, ali poslužiće do kraja vikenda.” Dobro. Očigledno nemaju bolje lekove, sva ta oprema je stara i stvarno, uradila je sve što je mogla.

Krenem polako kući, bol ne prestaje (valjda zbog svog tog “čapkanja”), hodam kao da me neko prebio i ne mogu da dočekam da počne već jednom da deluje. Usput svratim u dežurnu apoteku po neki lek, za svaki slučaj, ako mi zatreba sutradan na poslu. Tri sata nakon povratka, suze su mi same krenule od bolova. Više nisam mogla da se kontrolišem i postalo je jasno da onaj lek neće delovati uopšte. Srećom, tablete koje sam kupila su imale gotovo trenutno dejstvo i konačno sam mogla makar da se naspavam. Sa jelom sam se svakako pozdravila.

Vikend sam preživela uz pomoć tih tableta, a u ponedeljak ujutro odmah otišla kod svog zubara. Nisam zakazala, ali računam, nije kod privatnika tolika gužva da ne može nekako da me ubaci, bilo kada. Piše da radi od 09h, ja sam čekala do 09:45 , a ona se nije pojavila. Pošto nisam znala kod kog zubara da odem, uputih se ka Domu zdravlja u Rumenačkoj, gde i pripadam. Naravno, sestra je otpočela paljbu odma’ s vrata.

Sestra: Imate zakazano?
Ja: Nemam, ali imam užasne bolove.
Sestra: Ne može kad nemate zakazano.
Ja: Pa, ali..
Sestra (urla): Zašto niste zakazali?!
Ja: Zato što nisam znala unapred da će me boleti zub. Izvinite, glupa sam i ne znam da gatam.

Za razliku od nje, rekla sam to prilično opušteno, što ju je dodatno iznerviralo. Retki su momenti kad se ovako ponašam, ali kad je neko bezobrazan, a pritom nije u pravu, onda drugačije ne može. Koliko ja znam, moraju da prime pacijente sa bolovima. Verujem da im dolaze svakakvi, da lažu da ih boli zub i ko zna šta sve još, ali mislim da se jasno vidi na ljudima kad ih nešto boli. Dozvolila mi je da pitam da me puste preko reda. Nisu hteli.
Znam da je trebalo da se žalim, ali nisam imala živaca da idem okolo i raspravljam se sa svima njima, da bi me na kraju (možda) neka i primila tek radi reda i tako razdragana, kopala po mojim zubima. Neka, hvala.

Krenem nazad prema stanu i uđem u prvu stomatološku ordinaciju na koju sam naišla. Žena ljubazna, vesela, kaže može preko reda, sve super. Sednem i  pokažem zub, ona čačka po njemu – ja ništa. Pipne drugi, ja na plafonu. Po izrazu lica vidim da joj ništa nije jasno. Opet pipne jedan, pa drugi i kaže:  “Tijana, znaš zašto lek nije delovao? Zato što je stavljen u zdrav zub. Ovaj koji te boli nije ni pipnula. Zbog jakog bola, nisi ni primetila da te ne boli taj u koji ti je stavila.”

Bila sam u šoku. Mislim, ljudima se dešavalo i da im izvade pogrešan zub, ali ja na takve greške jednostavno ne mogu da se naviknem, bez obzira da li se radi o meni ili nekom drugom.
I stvarno, bez anestezije nije mogla ni da ga pipne, a kamoli da ga radi. Lečenje je trajalo nekoliko dana zbog upale, a naravno, trebalo je srediti i onaj koji je zdrav. :)

Državne ustanove su, po ko zna koji put,  zabetonirale vođstvo na listi debilizama, a moja prethodna zubarka od tog dana ima pacijenta manje. Nije smak sveta što je kasnila, ko zna šta ju je sprečilo – to može da se dogodi svakome od nas. Ipak, svakako sam više zadovoljna radom ove, kod koje sam otišla samo zato što je njena ordinacija bila najbliža mom bolu. :)