Klinački snovi, sadašnje ludilo :)

Znate one filmove u kojima glavni junak, kao, ima nekog svog uzora, on mu je sve u životu i dobar deo tinejdžerskog doba tj. filma posvećen je odavanju počasti toj osobi (bendu) ? Onda se, po nekom nepisanom pravilu i magije radi, dogodi neko čudo, glavnom liku se sve želje ostvare čime on, sasvim sigurno, postaje deo snova nekih drugih klinaca, koji su odgledali film i divili se svemu što se dogodilo u tih 90 minuta.
Pošto sam i sama nečiji fan, dozvoliću sebi tu slobodu da ispričam svoju priču, jer mi je drugarica advokatica, jednom prilikom, rekla da treba da je zapišem, jer ću, kad god pričam, sigurno neki deo zaboraviti i nikada je neću ispričati isto.
Pošto je priča prilično duga i verovatno neinteresantna većini vas, skratiću je – i to pošteno! ;)

Tamo negde, još u osnovnoj školi, kad je bio popularan lastiš na igralištu ispred zgrade, kao i ono pikanje lopte baletskim potezima (u rečniku devojčica nalazilo se pod nazivom „odbojka“) – ja sam bila na onoj drugoj strani igrališta, sa dečacima. Igrali smo fudbal, košarku, stoni tenis (imali smo betonske stolove na igralištu), trkali se… ma strava bilo! Moje drugarice su se uvek pitale kako to da sam tako „promašena“ devojčica, a dečaci kako tako brzo trčim i dobro igram fudbal. :D

Kasnije, lastiš su zamenile maskarice i sjaj za usne (a da ne pričam o klovnovskim šminkerajima za izlazak u grad, potpuno neukusan, s obzirom na činjeniicu da smo bili sedmi razred osnovne škole). Naravno, ni to me nije zanimalo. Imam neku čudnu osobinu, da kontriram svemu što je „in“, jer me nervira to što tačno znaš šta ćeš videti, kud god da kreneš. Ja volim originalnost, nešto novo i drugačije.
Bila sam u nekom svom svetu stonog tenisa, engleskog jezika i svog idola. Živela sam za treninge (dva puta dnevno), uživala na časovima i još tada, u sedmom razredu, rekla da ću da budem profesor engleskog jezika. Sakupljanje sličica i intervjua iz novina, snimanje raznih televizijskih emisija i lepljenje postera, bilo je rezervisano za idola, naravno. S obzirom na to da se veoma jasno sećam koliko sam drobila o ovim stvarima i ljudima, koristim priliku da se, ovako javno, izvinim svim svojim drugovima iz osnovne škole, bližim prijateljima i rodbini na konstantnom smaranju o, samo meni, bitnim stvarima.
Nisam želela da budem primećena kad izađem u grad, da me vidi ovaj ili onaj, niti da kupim tu i tu „krpicu“.  Htela sam da se ubijam od treniranja, da odma’ uradim domaći iz engleskog i zapamtim svako slovo pesama osobe koju obožavam. I, htela sam da neko shvati to onako kako ga ja shvatam, ali to se nije dogodilo. Uostalom, zna se da su tinejdžeri večito neshvaćeni i da je „ceo svet protiv njih“. :D

A, onda smo malo porasli, pa svhatili da ima i mnogo bitnijih stvari u životu.
Silom prilika, morala sam da biram između stonog tenisa i privatnih časova engleskog jezika (ocene u školi nisu bile baš najsrećnije, jer me je sve ono van škole više zanimalo), te sam izabrala drugu opciju. Jbg, ona želja da budem profesor me je držala isto onoliko koliko i kada sam je prvi put izgovorila. Stoni tenis sam obožavala, ali sam za engleski bila u stanju da ubijem! :mrgreen:
I da, pretvorila sam se u normalnog fana, koji prati karijeru i rad svog idola, ide na koncerte,  ali su snimci i posteri završili u onim kutijama sa uspomenama. Zbirku sličica i isečaka iz novina, poklonila sam osobi kojoj je i posvećena. Opsednutost je prerasla u poštovanje prema onome ko je dozvolio da mu budem fan, da priđem, da imam osećaj kao da pričam sa nekim kao da ga znam godinama već, samo iz neke druge priče, iz možda nekog drugog života.

Danas, nekoliko godina kasnije, uspela sam da ostvarim i snove koje nisam ni sanjala, ali su oni sasvim sigurno negde postojali, inače ne bi imali njihov oblik.
Stoni tenis igram rekreativno samo, ali sam uvek raspoložena za partiju. Zainteresovani neka se jave. ;)
Jedan ispit me deli od „titule“ diplomiranog filologa-angliste, a privatne časove sam držala još za vreme prve godine studija. Drago mi je što, tokom svih ovih godina, nisam odustala od svog sna jer – tu sebe vidim, to sam ja.
Što se obožavanja tiče – da, bre, i dalje sam fan. Potrudila sam se da pokažem da kad nekoga zavolim – ja ga volim do kraja i da sam uvek tu. Na početku njene karijere, ljudima je bilo čudno što sam baš njen fan (posebno zbog toga što sam zagriženi ljubitelj roka i metala). Danas ih ona ima mnogo više, a ja sam htela da uradim nešto, što će ih sve okupiti na jednom mestu. Uzela sam i one stare kutije sa uspomenama, prebacila sve snimke onih silnih emisija sa VHS-a na računar, podelila slike koje imam…
Kao i uvek do sada, uzvraćeno mi je neizmernom zahvalnošću i poverenjem koje mi mnogo znači, a više i ne tražim. Ništa više, jer me sve ovo, potpuno ispunjava. Sada radim i vodim njen zvanični sajt i uživam u komunikaciji sa onima u kojima sam prepoznala ono dete (iz osnovne) u sebi.
Ne, ne bavim se web dizajnom. Naprotiv, o njemu znam veoma malo. Cilj izrade ovog sajta nije bio da pobedi na takmičenju za najbolji dizajn, već da, svojom sadržinom, ispuni potrebe najvatrenijih fanova, čime su zadovoljene i potrebe onih koji to nisu, a žele da pronađu neke informacije u tekstualnom ili multimedijalnom obliku. ;)

Znate one filmove u kojima glavni junak… ?
Nije baš toliko nedostižno dostići svoje snove i sanjati, opet, neke nove. Samo, ako hodaš pravim putem.
Svojim putem.
Zvuči izlizano, ali – radi! ;)