Baba & šoljice
Neke stvari će u mojoj glavi verovatno zauvek ostati neshvaćene. Ma koliko se ja trudila, jednostavno ne mogu da ih smestim ni u jedan ćošak svog shvatanja.
Naravno, to su one najbanalnije sitnice (nebitne, a bitne) koje te „kopaju“ više od svega.
Baš zato su takve.
Primer koji mi prvi pada na pamet su – šoljice.
Da, bre, one za kafu. Smeštene su u onoj staklenoj vitrini, u kući moje babe. Verovatno i još nečije babe, jer one imaju neopisivu potrebu da čuvaju sve i svašta, za dane kada im to više neće trebati.
Od kada znam za nju, znam i za te šoljice. Provodeći (ne)određeni deo gotovo svakog školskog raspusta na selu, nisam naučila mnogo toga o radu na njivi ili bašti, ali jesam naučila da su šoljice iz vitrine nedodirljiva tačka babinog ponosa.
Njih nisi smeo NI PIPNUTI. Ni slučajno, ni namerno – nikako. Nešto slično onome kad te uče da ne guraš prste u utičnicu, a ti onda stalno zapitkuješ zašto, iako nikada ne dobiješ odgovor kakav želiš.
Tako je i mene dečija radoznalost često navodila na pitanje: „Baba, a što ove šoljice nikada ne koristiš?“
Kako je moje pitanje uvek bilo isto, i babin odgovor se ponavljao: „To su šoljice za posebne prilike.“
Ja sada imam 21 godinu, one su još uvek netaknute. U tom razdoblju ispraćena su venčanja njena dva sina (stričevo, i venčanje moga oca), rođenja četiri unučeta (stričevih sinova, moje sestre i moje), a kasnije i krštenja svakoga od nas. Božić, Uskrs i ostali praznici se podrazumevaju. Jedino se svečanost dorasla Svetim šoljicama nikako ne podrazumeva.
Sad vi mislite kako su to bile neke stvarno, nestvarno-dobre šoljice, a ja ovde trabunjam bezveze. Jok. Nisu bile ni zlatne, ni srebrne, ni od porcelana, ne. Obične, od običnih obične, krajnje nemaštovitog dizajna i ukusa. Bele, sa nekom plavom linijom i cvetićima unutar iste, koji su bili takvi da nikad ne poželiš ni plastično cveće u svom domu, a kamoli da imaš baštu.
Zato su me uvek i nervirale. Tako jadne, a tako „posebne“, bitnije od svega i svih. Jebale je one.
Kad malo bolje razmislim… pa, i trabunjam bezveze. Milion puta sam htela da uzmem i porazbijam zu odvratnu, šestočlanu, staklenu svetinju i podsetim je, da je zbog kupljenih stvari (gluposti), izgubila ono što se ne može kupiti.
U svađi je sa svakim bratom (ima ih petoro), kompletnim komšilukom i polovinom sela.
Čekamo da i šoljice progovore i iskašlju sav taj prašnjavi gnev iz sebe.
Ma… neka.
Ja ću sebe sačuvati od nje, a ona sebe (od sebe) neće. Bar nek’ onda posveti sav svoj svet predmetima iza tog stakla.
Njih jako dobro zna da čuva.
Nego, je l’ neko za kaficu? :D
Skoro svi imamo ili smo imali takve bake…i takve price. A kada odu na onaj svet, secamo se samo lepih stvari.
Bar ja tako.
Hvala, ja upravo pijem kaficu :D
Kafica – može!:D
A što si ti neka, svaka baka ima nešto što je dobila na svadbi, pa joj drago i čuva ga. Nekada se nije imalo, i možda je to razlog …
Neka ih, dobro je dok su živi i zdravi. :D
Hahahah, znala sam da će komentari da budu ovakvog tipa. Al’ nema veze, znam ja zašto sam to napisala.
Ne bi bilo toliko ironije, da ne znam šta radim (tj. šta pričam). ;)
hmm ja da se pojasnim, da ne ispadne da je moj komentar kritika. Robovati stvarima nije dobro i ja sam jedna od onih koja im ne robuje.
ALI
Dobila sam za rođendan, u srednjoj školi – kočiju sa konjem i Vajat Erpom :mrgreen:
I nikome do sad nisam dozvolila, ni svojoj deci, da je izvade iz kutije.
Da ti argumentovano odgovorim zašto nisam – ne znam zaista, ali je to činjenično stanje.
Da ostalu imovinu čuvam ovako imala bih … iha! :mrgreen:
Pozdrav veliki pričalice ;)
Ma, znam, imam i ja nešto što čuvam i nikome ne dam da dira.
U ovom slučaju, mogla sam uzeti bilo šta (ne samo šoljice), što nije ljudsko biće, a tekst bi opet ostao isti.
To je i poenta posta, a ne same šoljice. ;)
Hvala na pozdravu, veliki pozdrav i tebi! ;)
Bilo mi je prejako da komentarišem karakter osobe koju ne poznajem. Tvoj gnev je jasan, a moji komentari samo neuspeo pokušaj da ti kažem, da je vremešne ljude jako teško menjati. Nešto ili neko iskustvo ih je nateralo da imaju svoje stavove i principe koji se razlikuju od naših.
Prikazati da imaš „tvrdo srce“ ne znači uvek da ga stvarno imaš, neki jednostavno lakše pokazuju ono što osećaju, neki se plaše. A to se razvija i stiče vremenom i u jednom i u drugom smeru.
Nepoštovanje bračnog druga, može da prouzrokuje sebičnost i bezosećajnost prema okolini.
Ovo je neko moje iskustvo, ali sam pronašla način da ljude prihvatim, naročito one sa kojima sam u krvnoj vezi, kao takve, i da se u skladu sa njima ponašam. Da se emocionalno ne trošim i da srce dam onome ko to zaslužuje.
Moja deca mi kažu da sam bezosećajna kada neću da im dam tu svoju igračku. I ne shvataju, da je to samo jedan od načina da shvate da moraju da prihvate da svako ima nešto svoje, za druge nedodirljivo i da to nauče da poštuju. Kroz predmet je to mnogo lakše naučiti. Kasnije dođu na red „ukusi“ i osećanja.
Reči su zajebana stvar. ;)
Izvini, ako sam udavila. :neutral:
Nisi udavila, naprotiv, sviđaju mi se tvoji komentari, jer su iskreni i vidi se da si dobra osoba. ;)
Razumem te potpuno (ali, ZAISTA), samo je ova priča mnogo komplikovanija od ovoga što sam ja sastavila. Nije to stvar karaktera samo, već je zaista teško i samim tim nije ni vredno pomena. Ili možda jeste, ali ne na (ovom) blogu. Ovo je proivod onoga što se gomila godinama, a te šoljice su potpuno bezazlene. Kada sam bila mala, nerviralo me je što ne mogu da ih diram. Vremenom me je postalo baš briga za njih. Ni sada me ne zanimaju.
Stvar je u tome što tada nisam videla sve ono što se dešava okolo (ili jesam, ali nisam shvatala). Sada kad mi je toliko stvari jasno, poželim da se vratim u to doba kad su me samo šoljice nervirale….
Otuda i ovaj tekst.
Pričalica zna veoma profesionalno da ćuti i to kad ne treba, pa zato sve to mora negde da izleti. Najlakše je papir umoriti, na isti način kao i tekst „Lik koji ne želim da nosim“, samo što sam tamo isključila opciju komentarisanja, jer nije napisano da bi ljudi čitali, već da bih ja rekla. To je bila najglasnija moguća opcija. Za neku grlatiju verovatno nikada neću imati hrabrosti… :(
JA sam udavila. E’o prestajem i sa tim, i sa pisanjem ovakvih tekstova, jer su mnogo teži nego što izgledaju, pa se zato ovi nesporazumi i događaju.
;)
Znas…….bilo je i kod mene, kao i u drugim familijama, baksuza, iz samo njima znanih poriva, ili necega sto je jace od njih. Kada su otisli, rekla sam u sebi-Oprosti im Boze, nisu znali sta rade, i verujem da je tako i ja se dobro osecam sto ne gajim i zalivam ruzna secanja…tako je, kako je…zivot ide i trazis ljude koji ce nas uciniti srecnim i zadovoljnim, a ovo…prolazi, veruj mi!
A kazes da je Suske, dobra, hehehehehe, nije bre, baksuz, kad ti ja kazem :lol: :D
Hahahahahahahaha! :D :D :D
A, sa tvojim postom (o’ma posle mog) se apsolutno slažem! ;)
I da samo znate koliki sam baksuz! :P :D :lol:
Uf, imam ja jednu koja ne da nista svoje, bilo da su u pitanju soljice ili nesto drugo, jos beznacajnije. Ne da, pa ubij.
Nikad mi nije bila jasna ta strana ljudske psihe iz koje potice potreb da se robuje stvarima, koje su napravljene sa namjerom da sluze ljudima.
E, da. Pade mi sad na pamet jedna moja tetka. Kad sam ja bila skroz mala ona je u svom stanu gajila one cuvene JAMBOLIJE (ono sto lici na ovciju vunu koja je samo tako zguljena sa ledja jadne zivotinje i odmah postavljena na neciji kauc). E, sad, ona te jambolije istrese i postavi na kauc tako da te „dlake“ stoje kao da se zivotinja najezila. I nikada, ali nikada nisam smjela da sjedam na taj nakostrijeseni kauc. A, svaki put kad bih pokusala da to uradim, tetka je imala svoj sou, u kome bi se propisno izgalamila na mene. Zato i do danas mrzim jambolije.
Da ne pricam o tome da nisam smjela da joj gazim po parketu i slicno.
Tako da, tvoja baba nije ni prva, ni posljednja, a ni jedina sa tom vrstom devijantnog ponasanja… :)
A, kafa… moze uvijek! ;)
Potpuno sam svesna činjenice da nije ni prva, ni poslednja – tim pre što sam to napisala i u samom tekstu.
Samo, izgleda da nisam dovoljno puta zapisala da ovaj post, uslovno rečeno, nema nikakve veze sa šoljicama.
Nadam se da sam sada razjasnila misteriju.
Goco, ovo se ne odnosi na tebe, rekla sam uopšteno, jer planiram već da ugasim komentare na ovaj post, ili da izbrišem i sam post, jer vidim da je izazvao potpuno suprotna shvatanja. Biće da je sve moja greška, izgleda da ja to nisam zapisala kako treba.
I hvala, Goco, na delu sa tetkom i nakostrešenim kaučem, to je to. Nije poenta u kauču, nego u principu koji se ne sme dirati ma ko bio u pitanju. Imam i ja stvari koje volim i čuvam, i poludela bih kada bi neko to namerno uzeo i bacio (na primer), tako bez razloga.
Ali, da se desi da mi dete to slučajno uništi, ne bih bilja ljuta, jer ne shvata tu vrednost koju ja vidim u tome, a koja svakako ne bi mogla da se meri sa onom prema detetu.
IZGUBILA je sve u životu (SINOVE je izgubila zbog svog ponašanja), a PONOSNA je na šoljice.
Ali to sad više nije ni bitno. Hvala svima koji su komentarisali, nemojte ovo da shvatite pogrešno, jer vi svakako niste pogrešili. Ja sam, jer ovaj blog nije mesto za takve priče, ali je moj, pa sam mislila….eto.
Još jednom – nemojte pogrešno da shvatite, ja VOLIM svoje drugare blogere! ;)
ahahaha a zato ti zoveš na kafu, jeeel?
pa da mene tvoja baba dohvati? :mrgreen:
iako sam sigurno duplo veća od nje, ipak je se bojim . . .
a njene šoljice su njena stvar, po meni. takva sam ja bila sa kompom i diskovima, dok mi prvi put nije pao sistem i sve nestalo. onda sam prestala da se vezujem.
jedino bez čega ne bih mogla mislim da je moj bookmark :mrgreen:
sve ostalo je zamenljivo :mrgreen:
i nisi pogrešila bre, nemoj da bi obrisala blog, jer ako to učiniš ima da ti dođem u to talibansko naselje kom sam zaboravila naziv i da nešto učinim, ne znam šta, al nešto opasno.
Hahahaha! :D
A nisam rekla da ću da obrišem blog, nego post, mada svejedno neću.
Nego… kakvo naselje? :D
ne sećam se kako ono taxisti zovu taj deo grada?
na to sam mislila : )))
znam da nisi reklad a ćeš da obrišeš blog, ali znaš onu narodnu: „Ko se na mleko opeče i u jogurt duva“ pa već imam fobije od brisanja blogova :D
Hahahahahahahahahahahahahhahaaaaaaaaaa! TEHERAN! :D :D :D
Kod moje majke, a ona bi tebi mogla biti baka, je sa svim stvarima tako. Čak i nameštaj koji je kupljen pre više od trideset godina, još miriše na lak i prodavnicu. Sad da ga vratiš odakle je kupljen, prodao bi se kao nov. Stan na spratu, trosoban, služi kao izložbeni salon i da se eventualno prespava, a živi se u prizemlju u prostoriji 4×4. Tu se sve dešava, kuva, jede, pere, prdi, podriguje, spava, smeje i plače, telefonira. Tako da te tvoje šoljice , sa sve babom su amateri
Pa, to je još gore. Ne volim ni kad vidim daljinski upakovan u najlon „da ne pada prašina“. Krpu u ruke, neko sredstvo za brisanje (sada ima toliko toga, čak i onih malih sprejeva za brisanje prašine sa računara, televizora i ostale tehnologije) i obriši tu prašinu. Čuvanje dugmića od ruku mi je potpuno van pameti.
A, čemu služi nameštaj ako ne da se koristi? Može on sasvim lepo da bude očuvan i korišćenjem, ako se pazi i održava redovno… Zato kažem..“stvari“ koje ne mogu kupiti u prodavnici – ne trudimo se mnogo da očuvamo, ali zato šoljice, čaše, daljinski… to je nedodirljivo.
Kada to kažem, ne mislim na „stvarčicu koju svako ima i ne da je nikom“, već upravo na ove stvarčice iz domaćinstva.
Znaš kako, možda tako nekim ljudima te stvari služe kao „zamena“ za ono što (više) nemaju, ili su izgubili. Čini mi se, ako se dobro sećam, da si već jednom pisala o babi, na prvom blogu, pre brisanja…
Meni neki mamini tetka i teča dođu „treći“ baba i deda. I da vidiš kod njih jedno 30-ak „unučića“ koji od osamdeset i neke stoje u kuhinji, od čega je skoro sve izvetrelo, ali i dalje tamo stoji… Pusti… :)
A šoljice… Ne znam da li si ikada pročitala moj prvi post. Ako nisi:
http://www.starlightblog.co.cc/2008/05/im-gonna-take-you-by-surprise.html
Nadam se da me nećeš smatrati (preterano) ludim nakon čitanja… :D
I ja sam takođe za kaficu, ako poziv još uvek stoji. Hehe, ima jedno lepo mesto u Novom Sadu gde obavezno popijem kafu kad god sam tu. :)
P.S. A sad mene kopka… Šta je „Teheran“?
Hahahaha, je l’ smem tvoj komentar da uramim, m? Najbolji je, od svih, definitli! ;)
Mož’ biti da su joj šoljice zamena za sve nas ostale, a u tom slučaju – nikad se ne razbile!
A nisam pisala o babi na starom blogu, bar ne o svojoj. ;)
Tvoj prvi post sam pročitala i bila sam zapanjena – dok nisam došla do fotografije, nisam skapirala da se radi o šolji!!! :shock:
Gde voliš da popiješ kafu u NSu? :D
A, Teheran… pa, živim u delu grada u kom se ruše stare kuće, a naprasno „niču“ zgrade, tako da, čim jednu zgradu završe – nastavljaju sa rušenjem okolnih kuća, pa tako u krug. Samim tim – večito je sve raskopano, prašnjavo (kad kiša grune – kaljavo) i teško za priću mu/joj. Moja komšinica je, jednom prilikom, vraćajući se od negde, sela u taksi i rekla naziv (naše) ulice, a on je samo belo pogledao i pitao: „A, gde je to?“
Kad mu je detaljnije objasnila, on se nasmejao i rekao: „Aaaa, pa mi to zovemo Teheran! Što niste odma’ tako rekli!“ :mrgreen:
;)