Kako sam postala devojčica sa „Plazme“

Gosti iz „Bambija“, pa šta! Svakom detetu u Požarevcu „Bambi“ je kao dobar dan, jedna od prvih reči koje nauči tako da mališanima iz vrtića nije bilo nimalo neobično kad im je vospitačica objasnila da su im u poseti ljudi iz fabrike koja pravi „Plazmu“. Gosti su bili fini, nisu tražili nikakvo pevanje i recitovanje, sedeli su s decom i razgovarali. Ponekog su pitali za ime, nešto zapisivali i – otišli.

Olivera ih se ponovo setila tek na kraju dana kad je čula da vaspitačica njenoj mami priča o ljudimo iz „Bambija“, samo se, kao i svako četvorogodišnje dete, nije udubljivala u razgovor odraslih. Ali, kad je mama počela iznenađeno da ponavljo „Šta kažete? Dopalo im se moje dete? Od sve dece baš moja Lola!“, priča je postala zanimljivija i jasnija.

Divna Nikolić, Oliverina majka, priča da joj je ubrzo splaslo oduševljenje što je baš njeno dete izabrano. Pomišljala je da će od petoro pozvane dece sigurno pobediti ono koje ima nekog poznatog u „Bambiju“, dvoumila se da li da uopšte vodi Lolu no zakazano fotografisanje, čak se izgovarala zauzetošću, morala je na posao u bolnicu, a onda joj je, usred te nedoumice, njeno sestra ponudila do povede mezimicu no slikanje.

Olivera Nikolić

Danas se Olivera Nikolić, Lola, jedva seća tog novemborskog dana 1980. godine. Pa, imala je tek četiri godine kad su Ivanka Nikolić i Miodrag Mihajlović iz „Bambija“ došli u Leptirić tragajući po vrtićima za dečijim licem kojim bi ukrasili i označili nov izgled kutije za „Plazma“ keks, najpoznatiji „Bambijev“ proizvod. Pamti još samo da ju je tetka odvela kod fotografa Stevića, da se nasmejala i da je posle toga u svakoj prodavnici viđala svoje lice na kutiji Plazma keksa.

Tako je i bilo. Olivera i njena tetka pojovile su se pred fotografom Stevićem opremljene mašnicomo i češljićima i – prelepom plavom haljinicom s kratkim rukovićima ukrašenom sitno izvezenim pečurkicama.

Posle mesec dana Oliverinim roditeljimo Slobodanu i Divni javljeno je da će, ako dozvole, njihovo dete ukrašavati pakovanja „Plazma“ keksa. Ponuđena im je novčana nadoknada, određeni procenat od svake kutije. Nikolići su odbili smatrajući da mogu sami dovoljno da zarađuju bez pomoći svoje kćerke. Pristali su na simboličnu nagradu od koje je Divna, istog dana, kupila Loli zlatne minđušice. Da ima uspomenu. Rođaci su se radovali Oliverinoj pobedi, prijatelji su čestitali i čudili se kako do sada nisu znali da ima vezu u „Bambiju“. A ona je imala samo jedinstven osmeh i oči.

Olivera još čuva plavu haljinicu u kojoj se slikala pre dvadeset godino. Haljinicu su izvesno vreme nosile devojčice iz komšiluka ne bi li i njima donela sreću. U društvu, u školi, svi su znali da je ona Devojčica sa „Plazme“. Dečaci bi joj dovikivali „Plazma, Plazma!“ ili bi pevali pesmicu kojom se reklamira „Bambi“, čak su je i zvali „Plazma“. Kad se posle srednje Poljoprivredne škole zaposlila u Poljoprivredno-industrijsk

om kombinatu Požarevac, svi su se čudili zašto nije u „Bambiju“. A Olivera je, jednostovno, prihvatila prvi ponuđeni posao.

U „Bambiju“ je od pretprošlog februara, radi na takozvanoj staroj liniji kojom prolaze razni „Bambijevi“ keksi: „Goran“, crni i beli „Kvin“, „Jubilej“, „Citron“, „Kokos“, „Spekulas“… Zadovoljna je poslom. Živi sa majkom, bratom Božom, snahom Sanjom i njihovim malim Urošem. Stanuje u Ulici vojvode Stepe, delu Požarevca poznotom po lepim porodičnim kućama. Njena je prepoznatljiva po velikoj magnoliji i bašti punoj ruža. Olivera provodi dane uobičajene za dvadesetšestogodišnju devojku. Ima lep osmeh, kao kad je bila mala.