Crtice iz glave
Džepnog formata.
Samolepljivih listova, kako bi (ne)zainteresovani mogli da ih zalepe iznad stola,
na staklo automobila ili frižider.
Jedino tako će imati nekog smisla.
Tweet by: AhFrida
Jedino tako ću opravdati nedorečene misli.
Ne drugima, nego sebi.
Šta se gleda?
Ono što narod i traži.
Krajnje je vreme da prestanete da pljujete vlasnike ove ili one televizije
i počnete da tražite daljinski.
Kad bismo svi tako radili, možda bi i programska šema bila drugačija,
jer bi rezultati (ne)gledanosti pokazali da su promene potrebne.
A do tada… Dilan Dog, dame i gospodo.
Dylan Dog, epizoda "Izgubljeni svet"
Napomena: Komentari su zatvoreni, jer mi nije bila namera da pokrenem diskusiju (raspravu, svađu itd.) o tome ko je i za šta kriv. Ne sumnjam da svako od vas ima mišljenje na ovu temu.
Jednostavno, iskoristih pravo na svoje. :)
Nikad u bioskopima: Kostim
Devedeset minuta ovog filmskog ostvarenja je sasvim dovoljno za ono što vam je pred očima svaki dan, tokom cele godine.
Glavni junaci su smešteni u novi reality show, u kom gledaoci imaju priliku da skinu maske ljudima, koji se ni sami više ne sećaju svog pravog lika. Konkurs je bio otvoren za one koji se još uvek nisu umorili od svih života koje ne žive, a u finalnu trku za nagradu su uključeni svi najodmorniji i najiskusniji.
Radnja se odvija svuda okolo, gde god doseže pogled publike. Njihove oči su kamere, a dugme Replay ne postoji. Nema ni potrebe. Da sve ove ljude ubacite u neki drugi film, oni bi opet igrali iste uloge. Nemaju tremu, jer su se srodili sa svojim kostimima. Šetaju svetom i pričaju priče koje ste baš hteli da čujete.
Posmatrači ih presreću i skidaju im maske polako, jednu po jednu, potpuno nesvesni činjenice da se nakon svake skinute, nova maska nalepi sama. Borba može trajati u nedogled, ako se ne prikače za pravu. Borba rečima, jer su one istovremeno najjača i najslabija tačka učesnika.
U ovoj igri nema novčanih nagrada. Akterima je najpotrebniji pogled, centar pažnje.
Ko prikupi najviše aplauza, dobija titulu najiskrenijeg glumca.
Znaju da će dobiti nagradu, ali ne znaju njenu (bez)vrednost.
Ogledalo je glavna nagrada.
Kostim je, sam po sebi, repriza.
Zbog toga ga nikada nećete videti u bioskopima.
Odavno je pred vama.
Priča o zagrljaju
Traži od mene da ti pričam o jučerašnjim slovima,
da pravdam sva ta osećanja i docrtavam smajlije.
Traži da isprozivam one koji su nas našli na ovom,
a ne na nekom drugom kraju sveta.
Da žalim za onima koji više nisu ni na jednom kraju.
Traži da verujem u nove početke,
čak i kada je kraj odmah iza ćoška.
Da odem gde mi neće biti lepo,
kako bi drugi uvideli svoju veličinu.
Da se razočaram u prazne aplauze.
Traži da klimam glavom
na laži koje odzvanjaju u vazduhu.
I da pronalazim poznata lica,
među nepoznatim maskama.
Traži od mene da izmišljam priče.
Sve to možeš da tražiš.
Samo, molim te, ne traži od mene priču o zagrljaju.
Ne verujem u izjave da on vredi više od hiljadu reči.
Kad je on tu, za reči ni nema mesta.
Nema šta da se prebrojava.
Koji zub Vas ne boli?
Ne razumem ljudski strah od odlaska zubaru. Razumem da su imali različita iskustva, u Srbiji smo – svega ima, ali to za mene i nije neko opravdanje. Loših iskustava ima u svemu. Poznajem nekoliko njih koji su u stanju nedeljama da gutaju tablete protiv zubobolje, tih dana skoro da i ne jedu, kako im slučajno ne bi otišlo na „onu stranu“, a voda se pije na slamčicu. Super fora. Al’ za mršavljenje. :)
Obrni-okreni, svakako na kraju završiš kod zubara, jer drugog leka nema.
Pre par meseci sam i sama imala nezaboravno iskustvo što se tiče zubobolje, a pošto sam jedva čekala da se ta pustolovina završi, nekako mi se nije dalo da o tome još i kuckam na blogu. Sad mogu, a i krajnje je vreme da malo obrišem prašinu odavde.
Sedim jednog lepog petka na poslu (radila sam u internet-kafeu), bezbrižno klikćem po netu i odjednom počne da me boli zub, neopisivom jačinom. Inače, bol uha i zuba su bolovi koje ne mogu da trpim. Sve ostale podnosim, ne pravim od toga frku i paniku, ali kad me boli zub, ne mogu da prepoznam sebe u svom besu i nervozi. Tad mi je nekako baš pravi momenat da svima saspem u lice sve što imam. I onima što traže da im napišem sastav iz engleskog za juče, i onima što me nazovu da pitaju šta ima novo, a ne znaju ni šta ima staro, onima koji lažu čim zinu, onima koji mi istresaju stolnjak na krov auta, i Džekilu što laže da je fin, a i Hajdu što je tako nakazan. I ima još mnogo kandidata za ovaj spisak, al’ to drugom (ne)prilikom.
Međutim, svo to istresanje besa pada u vodu, jer radim do 22h i do tada moram da sedim mirno, gledam ljude koje ne boli zub i budem ljubazna prema njima. A i ako ih zaboli ovako naprasno (kao mene), mogu da ustanu i odu kod zubara. Ja ne mogu ni do apoteke po lek, ni do radnje po slamčice. Što bi rek’o Marko Šelić – i Marfiju činim uvredu, pa se tako u narednih 10min u lokalu stvorilo još 6-7 klinki, koje su došle da vide šta ima na Fejsu. Jedna je uporedo sa tim, slušala i neku bože-me-sačuvaj pesmu na Ju tjubu, i usrećila sve prisutne kraćim solističkim koncertom koji se završio onog momenta kad su drugi korisnici počeli da se žale na galamu. Onda druga viče: „Alooo, krave, pa lajkujte mi status“ i tako još narednih sat vremena.
Bol je postajao sve jači, bila sam bleda k’o krpa, korisnici gledaju začuđeno i pitaju šta nije u redu, a ja nemam snage ni da nabrojim šta me sve snašlo, dosta je što uspevam da kažem „dobro veče“. Milka mi nije bila ravna. Nekim čudom, preživela sam svih pet sati zubne torture i bukvalno otrčala do dežurnog zubara u Njegoševoj. Kod državnih stomatologa odavno ne idem, baš zbog onih iskustava s početka teksta, ali ako uzmemo u obzir da je to bio petak, posle 22h, a subota ujutro radna, ovo je bio jedini način da preživim do ponedeljka, kad ću otići kod svog zubara.
Ulazim unutra, u hodniku par beskućnika i ja. Iz ordinacije se čuje ćaskanje, smeh, k’o da je žurka unutra. Rešim da sačekam još malo, reko’ možda će im pasti na pamet da vide da li imaju pacijente. Sve neću da kucam, jer znam koliko se oduševe kad ulaziš dok ti oni to ne kažu. Posle par minuta, izađe sestra, šizi na mene što nisam kucala (wtf?!), ja uđem i uletim u onu stolicu. Nikad mi draža nije bila.
Zubarka: Koji zub Vas boli?
Ja: Dobro pitanje. Verujte mi da imam utisak da me boli i nokat na prstu leve noge, a zub nema koji me ne boli.
Zubarka: (smeh) Čini Vam se samo, sad ćemo da vidimo.
Krene ona da ‘čuka’ sve redom u delu kom sam joj pokazala i kad je takla onaj koji ceo dan proklinjem, a ja odskočila od stolice – sve joj je bilo jasno. Odmah mi je rekla da će mi staviti samo privremeno rešenje, zbog bolova. Citiram: „Staviću Vam lek koji neće odmah početi da deluje, a i pitanje je koliko dugo će dejstvo trajati, ali poslužiće do kraja vikenda.“ Dobro. Očigledno nemaju bolje lekove, sva ta oprema je stara i stvarno, uradila je sve što je mogla.
Krenem polako kući, bol ne prestaje (valjda zbog svog tog „čapkanja“), hodam kao da me neko prebio i ne mogu da dočekam da počne već jednom da deluje. Usput svratim u dežurnu apoteku po neki lek, za svaki slučaj, ako mi zatreba sutradan na poslu. Tri sata nakon povratka, suze su mi same krenule od bolova. Više nisam mogla da se kontrolišem i postalo je jasno da onaj lek neće delovati uopšte. Srećom, tablete koje sam kupila su imale gotovo trenutno dejstvo i konačno sam mogla makar da se naspavam. Sa jelom sam se svakako pozdravila.
Vikend sam preživela uz pomoć tih tableta, a u ponedeljak ujutro odmah otišla kod svog zubara. Nisam zakazala, ali računam, nije kod privatnika tolika gužva da ne može nekako da me ubaci, bilo kada. Piše da radi od 09h, ja sam čekala do 09:45 , a ona se nije pojavila. Pošto nisam znala kod kog zubara da odem, uputih se ka Domu zdravlja u Rumenačkoj, gde i pripadam. Naravno, sestra je otpočela paljbu odma’ s vrata.
Sestra: Imate zakazano?
Ja: Nemam, ali imam užasne bolove.
Sestra: Ne može kad nemate zakazano.
Ja: Pa, ali..
Sestra (urla): Zašto niste zakazali?!
Ja: Zato što nisam znala unapred da će me boleti zub. Izvinite, glupa sam i ne znam da gatam.
Za razliku od nje, rekla sam to prilično opušteno, što ju je dodatno iznerviralo. Retki su momenti kad se ovako ponašam, ali kad je neko bezobrazan, a pritom nije u pravu, onda drugačije ne može. Koliko ja znam, moraju da prime pacijente sa bolovima. Verujem da im dolaze svakakvi, da lažu da ih boli zub i ko zna šta sve još, ali mislim da se jasno vidi na ljudima kad ih nešto boli. Dozvolila mi je da pitam da me puste preko reda. Nisu hteli.
Znam da je trebalo da se žalim, ali nisam imala živaca da idem okolo i raspravljam se sa svima njima, da bi me na kraju (možda) neka i primila tek radi reda i tako razdragana, kopala po mojim zubima. Neka, hvala.
Krenem nazad prema stanu i uđem u prvu stomatološku ordinaciju na koju sam naišla. Žena ljubazna, vesela, kaže može preko reda, sve super. Sednem i pokažem zub, ona čačka po njemu – ja ništa. Pipne drugi, ja na plafonu. Po izrazu lica vidim da joj ništa nije jasno. Opet pipne jedan, pa drugi i kaže: „Tijana, znaš zašto lek nije delovao? Zato što je stavljen u zdrav zub. Ovaj koji te boli nije ni pipnula. Zbog jakog bola, nisi ni primetila da te ne boli taj u koji ti je stavila.“
Bila sam u šoku. Mislim, ljudima se dešavalo i da im izvade pogrešan zub, ali ja na takve greške jednostavno ne mogu da se naviknem, bez obzira da li se radi o meni ili nekom drugom.
I stvarno, bez anestezije nije mogla ni da ga pipne, a kamoli da ga radi. Lečenje je trajalo nekoliko dana zbog upale, a naravno, trebalo je srediti i onaj koji je zdrav. :)
Državne ustanove su, po ko zna koji put, zabetonirale vođstvo na listi debilizama, a moja prethodna zubarka od tog dana ima pacijenta manje. Nije smak sveta što je kasnila, ko zna šta ju je sprečilo – to može da se dogodi svakome od nas. Ipak, svakako sam više zadovoljna radom ove, kod koje sam otišla samo zato što je njena ordinacija bila najbliža mom bolu. :)
Tebi ne vredi sanjati
Ti ne znaš da se igraš.
Ti svoju inspiraciju odmah pokvariš.
Razbiješ maštu.
Pokupiš osmeh, sakriješ ga
i više nikad ne pokažeš.
Lomiš snove.
Uništavaš peščane figure.
Cepaš ideje.
Ne, ti ne znaš da se igraš.
Tebi ne vredi sanjati.
Oni!
Nagrada!!!
Ne znam da li je pala u prave ruke, ali sam sigurna da je došla iz pravih ruku, od naše Veštičanstvene. Hvala ti, Veki, you are the one and only!!!
Takođe, ovu nagradu sam dobila i za svoj blog „Čuvaj život“ i zahvaljujem se Drvcetu na tome. Možda zvuči čudno, ali meni to zaista znači.
Hvala: Veci i Drvcetu
Šta predstavlja ova nagrada?
Prix d’arts je nagrada blogerima koji prenose kulturne, literarne , etičke i druge vrednosti izvan nacionalnih i govornih granica. Koji, sažeto rečeno, pokazuju da se njihova živa kreativnost i razmišljanje može lako otkriti u njihovim rečima i između redaka, bez obzira na jezik kojim pišu. Nagrada je zamišljena kao sredstvo promicanja prijateljstva među blogerima, način da se iskaže naklonost i priznanje za njihov rad, koji web-u daje dodatnu vrednost .
Kako bi nagrada bila validna, trebalo bi da je prosledim dalje, tako što ću vam preporučiti pet blogova/blogera za koje smatram da zaslužuju ovu nagradu.
Kako bi moja glava bila validna, odmah ću vam napomenuti da neću brojati ni pet, ni deset (jer sam dobila dve nagrade), nego ću prestaviti samo neke tekstove koji su me oduševili. I verovatno ću neke i zaboraviti.
Nadam se da mi nećete zameriti.
1. Vaš omiljeni blog – Ne sećam se kako sam došla do ovog bloga, ali se jako dobro sećam da sam bila oduševljena svojim „pronalaskom“. Svaki tekst je odličan, ali onaj koji, s vremena na vreme, opet pročitam je svakako Zabranjeno za Novozelanđane, super-heroje i Dina Merlina. Veliki pozdrav autoru!
2. Moj svet muzike – Iako volim klasičnu muziku, zahvaljujući Mariji i njenom blogu, ona nikad nije bila zanimljivija. Ne morate biti dobar poznavalac muzike da biste uživali u tekstovima ovog zanimljivog, šarenog mesta. Jedan od njih je svakako tekst: Prijatelji zauvek.
Muzika – zauvek!
3. Gdje se nebo spaja s morem – Autorku ovog bloga sam jedva nagovorila da ga otvori, a posle je sve bilo mnogo lakše i lepše. Uvek rado čitam: Minut.
4. DedaBor – Nema potrebe objašnjavati ko je Deda. Na njegovom blogu je stvarno sve nešto lepo, a tekst Španske serije nema ko nije pročitao. I moja mama, koja je prosledila link svim svojim kolegama i prijateljima. Verujem da je i Gabrijela (iz teksta) fascinirana.
5. Mima Popović blog – Mima ima mašnu. Jedna od prvih rečenica u prvom razredu. Dobro, išlo je „Mama ima mašnu“, ali Mima ima blog bez kog blogosfera više ne bi bila tako divna. I Mima se prva setila da post na blogu napiše rukom. Evo tog teksta: Rukom pisani blogpost.
6. Najdrvenija advokatska e-kancelarija – Emotivac i večiti borac za pravdu. E-putem. Izuzetno mi je teško da izdvojim samo jedan tekst, ali kad već moram, neka bude ovaj: Drugačiji kolosek. Mislite o tome.
7. Dudarim – Neverovatni Dudarim, uvek zna dudari majstorski tekst. Uživanje u tekstovima i plakanje od smeha je zagarantovano. Podsetimo se jednog: SMS Al-Kaida i Turci.
8. Veštičanstvena – Veca, jedini i pravi dokaz da su veštice divne i stvarne. One zle neka se ostanu u bajkama, a u Vecinim postovima nalazi se sva energija koja vam je potrebna. Sva inspiracija. Ona leti na metli od reči i dodaje im pravi začin – Začin života.
9. Sasvim obična priča – Sasvim odlične priče. Sasvim potreban blog. Sasvim. Ne gubi vreme – trk tamo!
10. Zelena soba – Zelena mi je omiljena boja, a blogerka Zelena je već stari bloger, svi je znamo. Njen skorašnji tekst Vetar, ostavio me je bez daha.
11. Proizvodi i usluga – Novootkriveni blog koji pratim. Mnogo mi se sviđa ideja. Naravno, omiljena kategorija su mi slatkiši. Dame i gospoĐo – Eurobiscuit. :)
12. Oksimoron – Ko razume i voli makedonski jezik, ubeđena sam da će mu se svideti ovaj blog. Ja obožavam Makedoniju i sva njena obeležja. :) Jezik razumem, ali slabo govorim. Imam ogromnu želju da ga naučim, nadam se da ću jednom i uspeti. No, to sada nije tema. Tekst koji me je oduševio, nosi naslov: Akvarel.
13. Zubarica – Zubara se nikad nisam bojala, baš naprotiv. Ako i postoji bol tokom popravljanja zuba, mnogo ga lakše podnosim kad znam da će trajati samo dok zub ne bude „sređen“. Elem, na ovom blogu se nalaze zanimljive priče iz zubarske ordinacije. Zašto nikad ne grdim pacijente – sjajan tekst.
Zaustaviću se na broju 13. Ovako bih mogla do sutra da nabrajam. Tu su i Mooshema, Istok Pavlović, Dragana Đermanović, Nenad Baranovski, Paradoksija, Paramparče, Crna perla, Čarolija, Mahlat, Moje grne, Šunjalica, Priče iz Nedođije, Šaputalica, Kremašica, Škrabalica, Sopranov muzički blog, Džangrizalo, Aurora, Layla, Nešto sasvim lično, Sanjar u prolazu, Džepna Venera, Džejn’s two cents, Dudin blog, Gil-Galad… i opet nabrajanju nema kraja.
Divno je biti deo svega ovoga, mnogo sam naučila od vas, dragi blogeri! HVALA!
Knjiga utisaka
Limunada od limuna
Čarobna je Zmaj Jovina ulica, kad je sunčan dan, prepun šetača i dečice koja trčkaju okolo. Volim sa društvom da sednem u neki od kafića i popijem kafu. Ne znam šta mi bi pre neki dan, pa sam opet sela u „Šeherezadu“, Novosađanima poznatijom kao „tamo gde je dobar sladoled“. Dobar je, al’ kao neko kome u biografiji piše „Previše sladoleda je tačno onoliko, koliko meni treba“, imam pravo da kažem da je prosečan.
Ništa spektakularno, više je izvikan.
Elem, pomenuti kafić je izvikan i po (ne)ljubaznosti osoblja, u trenucima kad hoće da komuniciraju. To zavisi od horoskopa u Kurir-u i ako im je Mars u Jupiteru, Venera u Saturnu ili kako već ide to sa planetama i zvezdama. Običaj kafića je da, kad vi sednete, neko od konobara samo dođe i cimne glavom, što u prevodu znači: „Dobar dan, izvolite, šta želite da naručite?“ Tako sam ja, jedared, tražila limunadu, a dražesna konobarica me znatiželjno pogledala i pitala: „Je l’ baš od limuna?“ Ja reko’: „Pa, ako nije problem.“ Nasmejala se, a zatim objasnila da je mislila na to da li želim ceđenu ili limunadu iz aparata. Sram me bilo, bezveze sam je naterala da se raspriča.
Moja sestra kad je bila, tražila je limunadu bez šećera, na šta je usledilo pitanje: „Kako to mislite bez šećera?!“ Sestra je pojasnila: „Ne stavite šećer“ , a onda i rešenje konobarice: „Pa kako to?! Samo limun i vodu?“
Predlažem vlasniku kafića da organizuje neku kolektivnu obuku za pravljenje limunade, očigledno svim zaposlenima stvara pometnju u glavi. Mada, na pogrešnom papiru stavljam utiske, al’ nema veze.
Svi je volimo.
Nije sramota guglati
Nije, nije. Sramota je krasti. Od kako je počela nova školska godina, svakodnevno imam preko sto pregleda teksta „Jesen u mom kraju“ i tek nešto manje idiotskih komentara, zrelih za otpad. Drugarica Goca i ja imamo foru da jedna drugoj zadajemo teme za tekst na blogu (otuda kod mene kategorija „Na zadatu temu“), a čisto iz šale, krenulo je baš od ove teme. Ne smem više ni da gledam deo kontrolnog panela u kom se vidi šta su ljudi upisivali u pretragu, pa došli do mog bloga. Ne da ne smem, nego nema potrebe. Mislim da je krajnje vreme da profesori daju neku kreativniju temu za domaći zadatak, ili da menjam naslov u „Jesen u mom beskraju“, a?
Počinje da me mrzi da brišem komentare razočaranih tinejdžera koji mi govore da ne znam da pišem sastave. Je l’ ? A ja mislila vi ne znate, čim ih tražite na internetu. Biće da ja nisam tu da mislim. Odo’ da guglam.
Imitation is suicide.
Twitter
Jedina društvena mreža i, uopšte sajt, sa kog sam sto puta odlazila i vraćala se.
Imam naviku da, kad mi nešto dosadi – brišem sve redom. Tako su sahranjena tri naloga na Tviteru, dva bloga i jedan forum. Bog da im dušu ‘prosti. Kad vidim da nešto ne radim kako treba, zveknem delete all, pa kad se sredim, eto me opet. Da sam Čak Noris i uhvati me taj napad, verovatno ni pola vas ne bi imalo svoje blogove. :)
Ponovo sam na Tviteru, češće nego ikad, mada svakako ređe nego svi ostali.
Čini mi se da sam u prethodnom životu profilu upala u loše društvo (i sedela na ‘ladnom betonu), pa su mi brzo dosadili tvitovi ljudi koje nije trebalo da pratim.
Međutim, sada tooliko drobim o njemu, da su neki iz mog okruženja dobili nagli napad registracije, da i oni vide šta tamo ima, i moram pod hitno da o’ladim s tim širenjem Tviter zaraze, kako se svi ti ljudi ne bi pronašli u mojim tvitovima.
I dobro je što ne čitaju ovaj blog. :) Šala mala.
A, poruka onima za koje Tviter predstavlja „Ono gde samo stavljaš statuse“ – krajnje je vreme da se malo apdejtujete (i Fejsbuk se usavršava, što ne biste mogli i vi?) i pročitate pravu definiciju.
Srećno tvitovanje!
Kao rani smrz
Ovo je više obaveštenje, nego utisak. Naivno sam se ponadala da će leto trajati bar do oktobra, kad ono, jedva se održalo do kraja avgusta. U to ime, slobodno mi se obratite na mejl adresu, Fejsbuku ili Tviteru, oko uplate bilo koje novčane svote, jer planiram neku kraću ekskurziju na Tajland, u trajanju od 365 dana.
Hvala unapred, da ste mi živi, zdravi i uzbrdo brzi! :)
Phi Phi, Thailand
Ekonomsko-propagandni program
Budite se uz mirise svog omiljenog praška i omekšivača, dobro odmerite ko je na reklami najviše koristio Fotošop, pa u skladu sa tim odaberite pastu za svoje zube. Nakon toga, trk za kompjuter iz uz nebeski glas (copyright: Rambo Amadeus) Ekrema Jevrića i hit „Kuća-pos’o“ u nove radne pobede. Vodite računa da na desktopu držite sliku svoje žene, kako bi Vaša banka bila br. 1 u debilizmu reklamiranja. I tako svaki dan, dok ne dobijete bubuljičave unuke, pa ih pljujete u reklami za kojekakve losione i kremice.
Možda bi, ipak, najbolje bilo da isključite televizor, dok niste doživeli izliv krvi u mozak.
Bolje skoknite do Zavoda za transfuziju krvi i uradite nešto humano, za samo pet minuta (one dosadne reklame na TVu traju duže). U subotu, 25. septembra, je akcija davanja krvi za decu obolelu od bilo koje vrste karcinoma. Konkretno ova akcija se održava u Beogradu, ali u svakom mestu možete pomoći nekom detetu ili odrasloj osobi.
Zar postoji humanijih 5 minuta? :)
(M)Učiteljica života
Durmitor je bio nastavnik kakvog bi se postidelo i omanje brdo na Fruškoj gori, a o planinama da ne govorim.
Osim visine, sve odlike jedne planine su ga zaobišle. Večno crvenilo na licu, uz „Orbit“ sa ukusom šljivovice il’ neke druge šljokavice, nikako nije moglo da bude sinonim za zdravlje. Usporenim hodom i još sporijim govorom, istorija je trajala mnogo duže nego što zaista jeste, samo zato što je njemu neko dao dnevnik u ruke.
Bio je od onih koji su se baš trudili da svoj predmet učine nezanimljivim i to mu je savršeno polazilo za rukom. Pričao je nezdravo tiho. Logično, taktika mumlanja bila je prisutna zbog svih nas koji smo bili duhom odsutni, a sedeli smo van prvog reda, čime je pokušao da spreči stvaranje istorije na časovima. Kao da mu je to pomoglo. :)
Uostalom, svi znamo ko čini prvi red: ona što podseća profesore da smo IPAK imali domaći i još par onih koji, kad im zatvoriš udžbenik, nemaju šta da kažu. Gradivo im nikad nije promaklo, ali sve ostalo jeste.
Kasnije, u srednjoj školi, istoriju nam je predavala profesorica koja je bila sušta suprotnost Durmitoru. Uradila je sve što je u njenoj moći da svoj predmet učini zanimljivijim. Sebi ili nama – ne znam, ali trudila se. Njene priče o vođama ustanaka bile su odličan scenario za film, pošto je ta žena znala šta je koji od njih mislio, sanjao i doručkovao. Svaka mrva bila je od velike važnosti za dalji razvoj situacije. Nedostajala je jedino muzika iz filma „Dosije Iks“, da dočara svu tu neizvesnost i strahotu.
Tvrdila je da je sve to negde zapisano.
Još jedan razlog što ne volim istoriju. Zapisala je brdo pogrešnih stvari. Ako je i odabrala prave ljude za svoje stranice, čitaoce je svakako promašila. Obavezno je bilo naučiti napamet datume svih ratova i ostalih klanja. Možda mi sad ne bismo ni znali da se problemi „rešavaju“ oružanim sukobima, da nas tome nisu učili.
Uostalom, neko pametan je lepo kazao da su sve te vođe – pobednici i gubitnici, ostavili mnogo veći trag u geografiji.
Do kraja pisanja ovog teksta, nisam uspela da se setim imena svojih profesora istorije. Ostala su negde, zajedno sa svim tim imenima iz udžbenika. Nije ni važno. Neće se istorija po meni zvati.
Promašena Pepeljuga
Pojavio se odjednom, niotkuda,
baš kao iz bajke.
I pričao je bajke,
mada je govorio svašta.
Nije to bio moj zaplet,
nisam se nigde spotakla.
U bajku sam ga i vratila.
Pokušao je da me ubedi
da je našao moju cipelicu,
ali nije znao
da sam ja uvek i bila bosa.
